Slava Kluba

//Slava Kluba
Slava Kluba 2017-07-18T08:05:22+00:00

Planinarski klub „Radnički“ Beograd formiran je 6. juna 1949. godine, kao deo istoimenog sportskog društva.

Slavu je klub prvi put proslavio 6. juna 2004. u svojim prostorijama.

6. jun – Prepodobni Simeon Stolpnik Divnogorac (522  596.)

Rodio se u Antiohiji u vreme cara Justina Starijega, od oca Jovana i majke Marte. Ovako to beše:

Zatim joj se ponovo javi Preteča i reče joj: Idi k mužu svome, jer ćeš začeti sina, i nadeni mu ime Simeon. On će sisati mleko iz desne dojke tvoje, a leve se neće nikada dodirnuti, jer će biti sin desnice. On neće okusiti ni mesa, ni vina, niti ikakvog jela, spremljenog kuvarskom veštinom ljudskom; njegova će hrana biti hleb, med, so i voda. Ti treba da ga u njegovom detinjstvu vrlo brižljivo vaspitavaš, jer će biti sveti sasud na službu Gospodu Bogu našem…

Kada dete napuni dve godine, roditelji ga odneše u Pretečinu crkvu i krstiše. A dete odmah po krštenju progovori, jasno izgovarajući ove reči: Imam oca, i nemam oca; imam mater, i nemam mater…

Kada Simeonu beše pet godina, dogodi se zemljotres u Antiohiji, za carovanja Justinijana Velikog. Tom prilikom pogibe otac Simeonov, a mati mu osta živa, pošto, po promislu Božjem, ne beše kod kuće već u nekom hramu. A i mali Simeon za vreme zemljotresa nalažaše se u crkvi svetog Prvomučenika Stefana, gde ga Bog sačuva čitava i nepovređena. Nastavio je da živi sa majkom, preselivši se u drugi deo grada. Jednog dana, šetajući ulicama, Simeon vide čoveka divnog izgleda, obučenog u bele haljine, koji mu reče: Hajde za mnom. Simeon pođe za njim, i ovaj ga odvede na mesto, zvano Pila. Tamo dete Simeon obitavaše, živeći u pustoj gori sa zverima kao sa jaganjcima. Zveri mu behu jedini sažitelji, a od ljudi ga niko uopšte ne viđaše. Njega pak i danju i noću obasjavaše neiskazana svetlost. Hranu je dobijao od onog čoveka koji ga dovede tamo, i koji mu se često javljaše i u svemu ga poučavaše, i hranu mu na vreme davaše.

Prema savetima istog čoveka, Simeon se pope na vrh gore i tamo nađe mali manastir, čiji iguman beše po imenu Jovan, koji stajaše na stubu. A kada, Božjim rukovodstvom, dođe u njegov manastir blaženi Simeon, monasi se divljahu kako je tako malo dete, kome je jedva bilo šest godina, moglo samo ići po takvoj pustinji i pronaći manastir. Iguman Jovan, prizva ga k sebi, uze u ruke i celiva ga, blagodareći Bogu sa suzama. A dete beše veoma lepo u licu, kosice plave, očica svetlih i milih, cela njegova pojava odisaše duševnom dobrotom. Ono beše krotko, ćutljivo, na odgovor brzo, u reči pametno, nebeskih darova prepuno. I življaše Simeon u tom manastiru odvojeno, držeći usta svoja u ćutanju. A pošćenje njegovo bejaše ovakvo: nekada na tri dana, nekada na sedam, a nekada na deset dana uzimaše po malo sočiva raskvašenog u vodi, i pijaše po malo vode.

Posle nekog vremena blaženi Simeon zamoli, i sagradiše mu stub kraj stuba Jovanovog. I sedmogodišnje dete uziđe na stub, pošto ga prethodno prepodobni Jovan zamonaši. Blaženi Simeon izgonjaše sve zle duhove iz ljudi koje dovođahu k njemu; isceljivaše on i sve druge bolesti, pa i mrtve vaskrsavaše.

Posle izvesnog vremena prepodobnom Simeonu dodija uznemiravanje, jer mu sa svih strana dolažaše mnogo naroda, donoseći mu svoje bolesnike, i tako mu narušavahu bezmolvije, molitveno tihovanje. I on namisli da napusti ovaj stub, na kome on već osam godina stajaše, i da pređe na neko usamljenije mesto. Ne suviše daleko odatle nalažaše se jedna vrlo visoka gora, i veoma pusta, pošto na njoj uopšte ne beše vode. I niko od ljudi ne uzlažaše na nju, jer beše neprohodna i bezvodna; na njoj obitavahu samo divlje zveri, zmije i drugi otrovni gmizavci. Eto, na tu goru mišljaše blaženi Simeon da se preseli. Dok on razmišljaše o tome, njemu se javi Gospod sa mnoštvom svetih Anđela, sišavši u svetlom oblaku na tu goru. I Gospod mu reče: Potrudi se, Simeone, da uziđeš na ovu Divnu goru, jer će se od sada tako nazivati ova gora, pošto ću na njoj izobilno pokazati blagodat moju u tebi, da će se svi diviti.

Simeon siđe sa stuba i krenu ka Divnoj gori. U to vreme blaženi Simeon imađaše dvadeset godina. Po imenu ove gore i sam Simeon prozvan je Divnogorac. Ali sveti Simeon ne nađe ni tamo mira od posetilaca. Jer narod, koji sutradan po odlasku Simeonovom dođe u njegov manastir, udari u veliki plač pošto ga ne nađe. A kad saznade narod da se svetitelj preselio na drugu goru, sav žurno krenu tamo, noseći svoje bolesnike. Ugledavši narod, prepodobni Simeon se ožalosti što mu ni tu ne daju da bude nasamo sa Bogom. Međutim, videći njihove suze, sažali se na njih, i, mećući na svakog bolesnika ruke svoje uz prizivanje imena Gospodnjeg, on ih isceljivaše i otpuštaše zdrave.

Potom, po naređenju Božjem, prepodobni Simeon podiže na Divnoj Gori manastir i crkvu, i to rukama ljudi koje on beše iscelio a kojih beše vrlo mnogo; zatim izmoli od Boga dovoljnu količinu vode za potrebe manastirske; onda molitvom umnoži pšenicu u manastirskoj žitnici tako da se ona u toku tri godine nije smanjivala, iako je svakodnevno trošena za masu naroda koji je sa svih strana dolazio. Kasnije prepodobni Simeon sagradi i novi stub, na koji (kako to svojim očima vide prepodobni) dođe sam Gospod Hristos sa svetim Anđelima svojim i osveti taj stub. Stoga blaženi pravednik uziđe na ovaj stub sa velikom radošću, i stajaše na njemu sve do blažene končine svoje.

Kada blaženom Simeonu beše trideset i tri godine, bi mu u Božjem otkrivenju naređeno da primi posvećenje za jereja. On učini bezbrojna čudesa i na zemlji i na moru, javljajući se na javi i u viđenjima; on slepima vid davaše, gubave očišćavaše, hrome uspravljaše, demone iz ljudi izgonjaše, zverovima usta zapušivaše, svaku bolest i svaki nedug lečaše, i mrtve vaskrsavaše, tako da se na njemu ispuniše reči Hristove: Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti. I zaista, Bog beše divan u ovom svetom divnom sluzi svom Simeonu. Kada prepodobni Simeon napuni sedamdeset i pet godina života, on bi unapred obavešten od Gospoda o svom odlasku. I sazvavši bratiju, prepodobni ih opširno pouči, dade svakome poslednji celiv, i u čas večernji, u koji je obično primao od Anđela donošenu hranu, on predade svoju svetu dušu u ruke Božje, 24. maja 596. godine, i ode da se sa Anđelima naslađuje sozercanjem lica Božja u beskonačnom carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

BESEDA

„Ljubav je radost, i ljubav radošću pomazuje srce čovekovo. Ljubav je, braćo, sila, i ljubav silom pomazuje srce čovekovo. Ljubav je mir, i ljubav mirom pomazuje srce čovekovo. A od radosti, sile i mira rađa se hrabrost, i ljubav hrabrošću pomazuje srce čovekovo.

„O Bože Duše Sveti sveblagi, ne odstupi od nas i kad Te mi hoćemo i kad Te mi nećemo. Prebudi s nama do smrti naše, i spasi nas u život večni. Tebi slava i hvala vavek“.

Amin.