Ове године, на дан 21. јун 2024. , пре тачно 100 година рођен је Бранко Котлајић (21.06.1924.), човек чије је име златним словима уписано у историју српског алпинизма и нашег клуба, један из сјајне плејаде алпиниста Радничког, уз Жику Градишара, Бату Митрашиновића, Звонета Блажину, Милорада Мирковића и друге легенде.
Мало је планинара који су цео свој живот остали верни планини и планинарству онако и онолико колико је то био Бранко. Бранкова заоставштина генерацијама планинара после њега је огромна:
– Од 1951. године је један од стубова „Радничког“.
– Звање алпинистичког приправника стиче 1952.године
– Од јесени 1956. је алпиниста, и то један од највећих алпиниста које је Србија имала.
– Најзначајније смери изводи у Проклетијама, које је са својим пријатељима открио 1956. године и трасирао прве стазе које и дан данас користе на хиљаде планинара из целог света.
– Издвајамо првенстени успон на Јужни врх Каранфила Проклетија 1957. године.
– Посебно ће се памтити Котловска смер, а 1962. године први приближава Очњак „обичним“ планинарима, који је до тада био доступан само алпинистима.
– Један од главних иницијатора изградње нашег планинарског дома у најлепшој долини Грбаје, а који већ годинама носи његово име и који је отворен пре тачно 60 година (1964).
– Један је од оснивача Алпинистичког одсека Београд
– Објавио је први планинарски водич по Проклетијама на којем је годинама заједно радио са Радоњом Шекуларцем.
– Обављао је више дужности, почевши од начелника и председника Друштва, до функција у ПС Београда, ПС Србије, као и у председништву ПС Југославије и носилац је бројних планинарских плакета за заслуге и дугогодишњи рад у планинарству.
– У планинарској фотографији је сматран за једног од врхунских фото-уметника. Имао је запажен успех и на међународним изложбама планинарских фотографија у Италији и Шпанији, те је један од ректих аутора који је од ПСЈ награђен признањем „Златна дивокоза“.
– Писао је пуно, од чланака у планинарском часопису „Наше планине“, преко „Гласа Ђеровице“ и других публикација, до нашег „Планинарског гласника“, где је био стални сарадник. Четири године је био члан издавачког савета ПСС. Био је идејни творац Билтена ПД“Раднички“, који излази још од 1954. године.
– Његова планинарска аутобиографија, „Живот са планинама“ је и сећање на другове с којима је планинарио и пењао, али и својеврстан уџбеник планинарства и сведочанство једног времена. У њему су описани и неки од првенствених успона, предели и људи из оног времена.
– Многи планинари Радничког су прве кораке у планини направили захваљујући Браку. Он је био тај који им је везао први прусик и монтирао прве дерезе. Са њим су први пут заноћили у врећи на ливади, покривени само планином и звездама.
1957. Првенствени успон на Јужни врх Каранфила
Одломак из Бранкове књиге “Живот са планинама“:
“Нас четворица, Жика, Бата, Дарко и ја, узимамо два ужета и два ранца и крећемо ка планини. Далеко у Београду, уморни од јучерашњег купања, у удобним постељама, наши другови још спавају. Кроз сат-два, они ће се пробудити и кренути на свакодневни рад. Већ тамо ће нас се сетити и помислити на нас и наш успон. Да, тамо чекају да јавимо, да им кажемо: „Успели смо и изашли на Каранфил.“ Ту је кључ немира. Нормалан приступ на Каранфил до сада није пронађен, нити је по постојећим изворима неко био на њему. Он је већ три пута показао да је довољно стрм и неприступачан. Наш први задатак је пронаћи планинарски пут и учинити један од последњих нетакнутих врхова Европе приступачним свим планинарима. Овај се задатак намеће и нама као проблем за повратак после извршених алпинистичких успона. Њих ће у наредим данима бити. А да ли ће бити планинарског пута? Да ли ћемо оправдати поверење и наде?
Успон почиње одједном. Он је у почетку сношљив, јер ходамо кроз шуму, још увек у сенци планине. Што идемо више, тешкоће постају теже. Стрмина се све више повећава, а ево и сунца. Оно нас је дочекало на падинама Љубокућа и, цедећи задњу кап зноја, пратило до свог заласка. Замор смо осетили после 700 метара висинске разлике, али никакве користи не би имали одмарајући се на врелом сунцу. Зато смо ходали даље уз стрму падину, надајући се да ће нам касније кад добијемо висину, бити знатно лакше…..“
Хвала ти на свему добри наш Бранко, планинарски и животни учитељу, на свим дивним причама и заједничким тренуцима и знај да добру енергију и приче старих мајстора и данас преносимо неким новим генерацијама у нашој Грбаји.
Чувамо сећање на тебе!
Твој Раднички
