Novogodišnji uspon na Pelister

Na ekspediciji Elbrus 2013.godine sam se, od 13 planinara iz Makedonije,

posebno zbližio sa ekipom iz Bitolja – Vlatkom, Ilinkom i Ivanom.

Naše druženje se nastavilo po povratku i već nekoliko puta sam bio njihov

gost u Bitolju. Ovoga puta sam  dobio poziv da učestvujem na tradicionalnom

novogodišnjem usponu na Pelister, koje PSK Pelister tradicionalno organizuje.

Nekada se na uspon išlo 2. januara, ali kako su Makedonci uveli da 2. januar

bude obavezan radni dan, nije preostalo ništa drugo nego da se uspon pomeri

direktno za 1. januar. Tako je od pre pet godina ovaj uspon bukvalno novogodišnji.

Unapred sam se radovao ponovnom odlasku u Bitolj , a da stvar bude još lepša,

društvo mi je pravila planinarka Radničkog i moja sjajna drugarica Biljana

Lukić.

PSK Pelister

Svega nekoliko dana pre našeg dolaska, PSK Pelister je proslavio veliki

jubilej

od 80 godina postojanja. Vodi se kao najstariji klub u Makedoniji, a verovatno

i jedan od najstarijih na našim prostorima. Zahvaljujem PK Radnički što je

izašao u susret, izradio zahvalnicu, poslao knjigu o Prokletijama i napisao

kratku posvetu kao znak pažnje. Za svojih 80 godina postojanja PSK Pelister

se može pohvaliti usponima na planine kao sto su Mon Blan 4810m, Materhorn

4478m, Monterosa 4632m, Elbrus 5642m, Čupikalki Andi 6345m, Severni

Huaskaran 6655m, Južni Huaskaran 6768m (Andi), Pik Četvorka Pamir 6400m,

Komunizam Pik Pamir 7495m, Manaslu 8163m, ekspedicija 1986

(sam vrh ipak nije bio ispenjan), Lotse 8516 m( ekspedicija 1987.). To je samo

deo uspeha koji sam uspeo da zamaptim. Klub takođe poseduje veliki broj

trofeja sa državnih i međunarodnih skijaških takmičenja.

Njihova članica je 1976. godine bila prvak SFRJ,a Dimitar Ilijevski-Murato,

takođe član PSK Pelister je  1989. godine  bio prvi Makedonac koji se popeo na

najveći vrh sveta Mont Everest 8848m. Tada se fotografisao sa zastavom kako

Jugoaslavije tako i Makedonije. Nažalost, pri silasku sa planine na 8200m,

Dimitar je izgubio život. Na vrhu Pelistera nalazi se bista i spomen ploča

njemu u čast.

Vlatko Krbaleski

Imam veliku čast što mogu da kažem da mi je Vlatko Krbaleski prijatelj.

Radi se o izuzetnoj ličnosti. Kao veliki zaljubljenik u planinu Pelister,

svaki slobodni trenutak koristi da bude na planini. Tako je poslednjih

godina popeo vrh nekoliko stotina puta. Samo u 2015. godini popeo je

vrh 89 puta, od čega je dobar deo uspona bio noćni. Sve to uredno beleži

u svojoj ličnoj, jako preciznoj evidenciji. Na vrh je izlazio iz više od 60

različitih pravaca. Sigurno je jedan od najboljih poznavalaca planine

Pelister. Pored toga upražnjava redovno trčanje i vožnju biciklom na

dugim relacijama. Zbog izuzetne kondicije i spremnosti postavio je mnoge

rekorde u brzini uspona i silaska na raznim makedonskim planinama.

Pre tri godine je konkurenciji 276 sportista iz svih kategorija grada

Bitolja, zauzeo visoko četvrto mesto. Treba pomenuti i njegovo

prijateljstvo sa najboljim makedonskim planinarom Zdravkom

Dejanovićem, sa kojim s vremena na vreme sprovodi surove treninge

po makedonskim planinama. Sve ovo navedeno uz izuzetnu planinarsku

i ljudsku etiku čini Vlatka jednim od najboljih planinara Makedonije.

Posebna priča je njegova divna i izuzetna porodica. Supruga Mirjana

( koja pravi najbolje kolače na svetu ) i sin Petar. Petar sa svojih 12

godina govori nekoliko jezika, svira bubanj u kamernom orkestru u

Bitolju sa kojim nastupa po evropskim gradovima. Otac Vlatko mu je

uzor, heroj, inspiracija, tako da su često pismeni zadaci u školi

posvećeni ocu. Harmoničnost i ljubav u njihovom domu, na mene i

Biljanu su ostavili veliki utisak.

Nakon dugog noćnog putovanja u Bitolj smo došli u ranim jutarnjim satima 31. decembra, gde su nas sačekali Vlatko i Ilinka. Umesto odmora, vreme smo ispunili beskrajnom pričom i druženjem sa našim domaćinima. Ilinka, kako je izašla sa posla zbog nas, morala je i da nas napusti, a mi smo otišli kod Ivane na posao da joj se javimo i da je iznenadimo. Ista ona Ivana koja me je na Elbrusu u najkritičnijem trenutku po mene, na 5100m podigla promrzlog i izbezumljenog, napojila vodom i naredila mi da izađem na vrh. Takođe koristimo priliku da posetimo i srpsko vojničko groblje u Bitolju. ( setili smo se Savketovog predavanja o Prvom svetskom ratu).

Novu godinu dočekujemo u domu Krbaleskih. Svi smo zajedno, Vlatko sa porodicom, Ilinka, Ivana, Zoran ( Ivanin verenik i planinar), Biljana i ja. Uz Mirjanine đakonije i narodnu pesmu, na najlepši način ulazimo u 2016. godinu. Nakon svega par sati spavanja ustajemo nešto pre 5 sati i krećemo put Pelistera.

Naš vodič Vlatko odlučio je da se ide najdužim putem, ali ujedno i najbezbednijim. Na Pelisteru nema puno snega, pa bi bilo opasno ići strmim kamenim deonicama, tako da je izbor pao na najdužu trasu gde blagi postepeni uspon vodi do vrha. A sa nama je i Zlatko Temelkovski , zanimljiv čovek koji je prošpartao ceo svet. Slušati njegove priče o transsibirskim železnicama pravo je uživanje. Dan iako sunčan, izuzetno je hladan. Temperatura je bila u rasponu od -8 do -15 stepeni. Nešto pre 7 sati polako svanjava tako da se i otkrivaju lepote planine pred nama. Domaćinima nije teško da nam pokažu svaku sitnicu, svaki vrh, svaku speficinost koja nam je u vidokrugu. Konstantno hodamo kako se tela ne bi hladila, tempo je sporiji, prilagođen svakome, a uživanje u sunčanom danu nestvarno. Kako se bližimo vrhu tako i pejzaži postaju sve lepši . Pred nama se otvara veličanstveno Prespansko jezero u svojoj punoj lepoti. Dan je vedar, a jezero blista. Očekivao sam da će pogled sa visine biti lep, ali ovakva slika Prespanskog jezera učinila je da zanemim od impresije koja me je obuzela. Zatim nam Vlatko pokazuje Pirin, Rilu, Olimp, Kajmakčalan, Ljuboten, Titov vrh i Korab.

Sve u krug kao na dlanu, prosto nestvarno. Nakon 4-5 sati hoda izlazimo i na vrh 2601 mnv. Na vrhu je zgrada sa radio i tv repetitorima, koju opslužuju trojica radnika. Naši domaćini ih naravno dobro poznaju, tako da ulazimo da se ugrejemo, popijemo čaj i čestitamo Novu godinu. Jedan od trojice radnika je i čuveni makedosnki planinar Gorgi Kostovski, učesnik jugoslovenske ekpedicije na Mont Everset 1989. godine. Povučen, tih i miran čovek, učestovao je u svim uspesima kluba i osvojio sve prethodno navedene vrhove izuzev Mont Everesta. Na Komunizmo piku je pronašao izgubljene planinare iz Austrije, ostao uz njih i borio se da im spase život. Uspeo je, ali je ostao bez dva prsta na nozi. Drago mi je da sam imao priliku da ga upoznam, kao i da napravimo zajedničku fotografiju sa njim. Oko 200-300 metara dalje, negde na istoj visini nalazi se i krajnja tačka Pelistera, bista i spomen ploča Dimitru Ilijevskom-Muratu. Izuzetna skulptura, na kojoj je utisnut cepin, i koja svima nama pokazuje stremljenje čoveka ka visini. Ka visini u životu, ka višem, boljem, uzvišenijem. Dimitar je iza sebe ostavio dva sina, oba su danas bitoljski planinari. Povratak je istom stazom, uz neke male izmene u vidu prečica na pojedinim mestima. Nakon 8-9 sati Novogodišnji uspon i spust su završeni, prešli smo 27 km i oko 1300 m uspona.

Nakon planine svi zajedno odlazimo u dom Krbaleskih. Ponovo smo svi na okupu i pravimo reprizu Nove godine. Druženje, pesma i smeh čuju se do kasno u noć… U kasnim satima odlazimo na spavanje i zaslužen odmor.

Bitolj

Nakon ustajanja i jutarnje kafe 2. Januara, domaćini nas vode u grad na orginalnu Štipsku pastrmajliju. Ja sam je već više puta jeo, ali za Bilju je bila pravo otkrovenje i iznenađenje. Zatim ceo dan provodimo po Bitolju, obilazimo staru čaršiju grada, muzej Kemal Ataturka koji je vojnu akademiju pohađao u Bitolju. Stara čaršija Bitolja je tolika lepa, autentična i očuvana da se mnogi turski filmovi i serije snimaju na tim mestima u starom gradu, a da gledaoci serija o tome i ne znaju. Zahvljujući svojoj istoriji i Kemal Ataturku, Turci jako vole i poštuju grad Bitolj. Puni autobusi turskih turista skoro svakodnevno posećuju Bitolj. Najposećeniji je muzej tj. nekadašnja vojna akademija, zatim stare česme i kaldrmisane ulice. Turska država ulaže u obnavljanje spomenika kulture u Bitolju, a nedavno je lično predsednik Erdogan došao u Bitolj i otvorio restauriranu džamiju u centru grada. Bitoljčani takođe imaju reči hvale za Turke, i čini se da su poštovanje i prijateljstvo uzajamni. Negde oko 17:30 je došlo vreme povratka za Beograd. Bilja zbog svog posla mora da krene kući 2. januara, a ja odlučujem da kod mojih drugara ostanem još jedan dan. Tako da ispratismo i pozdravismo se sa Biljom,a zatim odlazimo u Ilinkin dom. Čovek tako kad dođe u Makedoniju na par dana, može vrlo lako da se vrati kući sa par kilograma viška, jer nema načina da pobegne od gostoprimstva, a i greota je da ne proba sva ta jela koja ga izazivaju. Slično kao u porodici Krbaleskih, isto me dočekuje i u porodici Ilinke Ristevske. Nakon druženja u domu, odlazim sa Ilinkom i njene četiri drugarice u noćni zivot. Grad živi 24 sata, noćni klubovi kao i ulice vrve od omladine. Ilinka se žali da je u Bitolju mnogo više ženskog sveta, zašto je to tako, Boga pitaj. Meni ne smeta. U ranim jutarnjim satima nekako se razilazimo, Ilinka me poziva na jutarnju liturgiju, a ja ne mogu više da gledam na oči. Padoh u krevet kao komiran. I tako polako uđoh i u 3. januar. Plan je bio da sa Vlatkom opet malo prošetam planinom nekim drugim terenima, ali hladnoća se pojačala i poče da veje sneg, tako da smo ostali kod kuće i svi zajedno slagali puzzle Materhorna, valjda ćemo ga jednom i iščukati. Dođe vreme i da ja krenem svojoj kući. Takođe se toplo zahvaljujem Vlatkovim roditeljima.

I naravno Prokletije

Zanimljivo je da naši drugari iako su osvojili mnoge visoke planine po svetu i regionu, nikada nisu bili na Prokletijima. Čudno, neverovatno, ali istinito. Tako da Bilja i ja svo vreme ne vadimo Prokletije iz usta. Prokletije, pa Prokletije. Tako da je Vlatko na kraju pozvao svog predsednika kluba i najavio mu da će u 2016. godini voditi turu na Prokletije i biti naš gost u Grbaji. Tako da što se tiče toga, Biljina i moja misija je bila uspešna.
I tako, nadam se ponovnom druženju sa Bitoljčanima i planinom Pelister, a takođe i uvek stoji otvoren poziv da i oni posete nas, kao i naš klub Radnički, klub takođe velike tradicije i sjajnih planinara.