По плану активности за јубиларну 2004. годину, у којој се обележавало 55 година од оснивања клуба, био је и првенствени зимски успон на највиши врх Проклетија – Језерски Врх (2694m).
Дан први, 15. март: Један део екипе преспавао je у кафани код Евлијана и ту сачекао остатак групе планиране за успон на врх. Одлазимо до Вусања и, након завршених формалности око дозвола у караули, настављамо пешке са комплет опремом долином Ропојане до летње карауле „Ропојански Застан“ на 1384 m. У караулу смо стигли у поподневним сатима пробијајући се кроз поприлично дубок снег.
Дан други, 16. март: Натоварени „као мазге“ у зору крећемо пут долине језера и границе са Албанијом. Споро се напредује кроз шуму, а поједини пропадају до појаса у расквашени снег. По изласку из шуме идемо левом страном долине до места где би требало да је гранични камен Б17 (1774 m), али камена нема, јер га је прекрио снег (процена преко 3 m). Настављамо долином језера, па се пењемо преко Моренске пречаге до друге долине. Ту улазимо у део који нам је тотална непознаница, сем са топографске карте, јер се не види са врхова са црногорске територије. Око 3 сата стижемо до места где сам одредио да буде камп на 2100m, место безбедно од лавина и заклоњено од ветра, а лети је ту једина зелена травната оаза у мору камена.
Камп од 4 шатора је брзо направљен, али ту нису били само шатори, Галић је за себе ископао пространу и удобну вучју јаму.
У току ноћи температура се спустила испод –100С, а то је значило добар и тврд снег за сутрашњи успон.
Дан трећи, 17. март: Устали смо око 5 сати и пре зоре кренули ка превоју Гратс (2335m), који се налази између врха Кокерхаке (2508m) и Језерског врха (2694m). Призор је био нестваран: долина Валбоне у благој измаглици, а изнад ње снежни врхови Краснићких планина, Бријасета, Хекураве, Рогама и у даљини наше Ђеравице.
Монтирамо дерезе и крећемо пут врха, левом падином до кулоара па директ уз кулоар што ближе стени. Успон је преко 600 . Што се више пењемо до краја кулоара, све је стрмије, а потом следи гребенчић и прћење по јако стрмој падини до следећег малог кулоара кроз који се избија на гребен који води до врха.
У 09.15 сви стижемо до врха, свесни да смо ми први који су ту крочили зими и та је тај успон ушао у историју „Радничког“ и планинара Србије. Овим успоном су испуњене жеље многих планинара „Радничког“ који су годинама чежњиво гледали са Каранфила пут Језерског врха.
Смер успона је добио име „55 година ‘Радничког’“.
Поред 10 чланова „Радничког“, на успону су учествовала и 2 члана ПСД „Душан Булатовић Џамбас“ из Мојковца и један члан „Крагуј Пик“ из Крагујевца.
Учесници акције који су успешно попели врх: Лазар Дојчиновић, Александар Лукић, Никола Селаковић, Александар Дамњановић, Предраг Ћурдић, Драган Павловић, Ненад Галић, Љубомир Загорац, Милош Бусарчевић, Раде Ђорђевић, Небојша Ковач, Ранко Мишнић и Раде Павловић.
Раде Р. Павловић