Водич и организатор Tomasz Pezold (ПК Ахмица Рожаје),
Остали учесници: Драгана Кнежевић (ПК Ахмица Рожаје), Срђана Рожић (ПД Мосор, Сплит) и Бојан Јелић (ПК Раднички, Београд)
Наша малобројна експедиција је започела своје путовање у Иран 29. августа , где ће покушати да попење највиши врх Ирана, Дамаванд 5671 мнв, уједно и највиши угашени вулкан Азије.
Пут нас је водио преко Атине, па смо време чекања следећег лета искористили за обилазак центра града и Акропоља. Настављамо лет за Техеран.
По слетању у Техеран, транспортујемо се у село Полур, подно Дамаванда. Село се налази на 2200 мнв. Следећег јутра настављамо даље, возимо се џипом до 3100 мнв. Тачка до које сви планинари стижу превозом. Ту се налази једна усамљена џамија а ту је и први базни камп… Не задржавамо се, крећемо даље ка другом базном кампу који се налази на 4220 мнв.
Након шест сати хода са тешким ранчевима, пред сумрак, стижемо у камп, тј планинарски дом.
Мене пукла висинска болест, начисто, три дана сам био одузет, ван функције. Али, срећом по мене, та три дана над Дамавандом надвило се невреме, саставило се небо и земља. Нико није могао да пењање, домаћини издају саопштење да су из Техерана, из планинарског савеза, одлучили да се никоме не дозволи успон. Кратак опис гласио би овако: ветар, магла, снег, констатно и без прекида. Камп пун, крцат, у дому не може игла да падне од људи, ја постављам шатор напољу. Прву ноћ сам преспавао у шатору. Снег затрпао шатор, изломио га… морадох и ја у дом, у ту, благо је рећи, кошницу.
Два дана повраћам као змај, трећег дана је стало повраћање, ал’ почела нека неподношљива главобоља, па од бруфена слабе вајде. А спавања буквално нимало. Галама, гунгула, не можеш проћи нигде од људи… Не памтим кад сам био утученији као та три дана.
Четвртог дана време се коначно пролепшало,стиже и дозвола за пењање. Тог дана и ја се некако опоравих,устао чио и крепак, зачуђен променом која ме је снашла… Вратила се и живост и енергија.
Tomasz Pezold и ја крећемо на успон ка врху Дамаванд, успевамо, без икаквих психо-физикчих проблема, ма ни најмањих, Срђана Рожић И Драгана Кнежевић нажалост не. Успон је протекао без проблема *, за савезника смо имали изузетно лепо време,што је било фасцинантно знајући какви су били претходни дани.
Иначе сам врх није нешто на шта су планинари навикли,са њега не пуца хоризнонт и пучина… то је као неки амфитеатар међу разбацаним вулканским стенама, које су високе до неких 5 метара. На те стене се ретко ко пење и кад се стигне до тачке где се налазе некакве плочице,то му је врх, мада има још 2-3 метра изнад.
По повратку са успона, јос једну ноћ проводимо у дому, затим се спуштамо у Техеран. Мени је нос крварио два дана, ал добро, вероватно му то дође као нормална последица премора…
Драгана и Tomasz , због посла, одмах се враћају за Београд, док смо Срђана и ја продужили боравак за још четири дана. Остатак времена прође у уживању у мистичној и несвакидашњој земљи – Ирану. Обишли смо Техеран и Исфахан, знаменитости ових градова и све што вреди видети. Искуство је изузетно.
Повратак авионом је био преко Бакуа и Истанбула а у Београд стижемо 11. Септембра.
* Треба да кренемо на успон први дан, до дома на 4200, ја схватам да сам заборавио ципеле у Београду и да имам само летње патике у којима сам дошао. Одлепио сам, зовем кући да видим да ли сам заборавио, неверица, шок а другари: па добро, и да дођеш до дома то је успех. Људи, ја на врх излазим па макар и у овим патикицама. Зло ми је било. Кренемо да тражимо неке ципеле, да купим, и пронађемо у том селу Полур. Хоће неки људи да ми продају, траже 115 долара, ципеле не време реално ни 5 долара, неке кинеске, неко парче пластике, ужас. Видим ја да су решили да ме ошуре, немајући куд, купим то срање од ципела, дам паре. Одмах почеле да се растављују, пертле да пуцају, језик се одлепљује. И испењем некако у њима. Све да се деси, али ципеле да заборавим, превазишао сам себе, ово је сад на топ листи, прво место.
Завршио се некако и тај Дамаванд… Може се рећи успешно. Мада је све могло да буде и другачије.
Бојан Јелић