Vodič i organizator Tomasz Pezold (PK Ahmica Rožaje),
Ostali učesnici: Dragana Knežević (PK Ahmica Rožaje), Srđana Rožić (PD Mosor, Split) i Bojan Jelić (PK Radnički, Beograd)
Naša malobrojna ekspedicija je započela svoje putovanje u Iran 29. avgusta , gde će pokušati da popenje najviši vrh Irana, Damavand 5671 mnv, ujedno i najviši ugašeni vulkan Azije.
Put nas je vodio preko Atine, pa smo vreme čekanja sledećeg leta iskoristili za obilazak centra grada i Akropolja. Nastavljamo let za Teheran.
Po sletanju u Teheran, transportujemo se u selo Polur, podno Damavanda. Selo se nalazi na 2200 mnv. Sledećeg jutra nastavljamo dalje, vozimo se džipom do 3100 mnv. Tačka do koje svi planinari stižu prevozom. Tu se nalazi jedna usamljena džamija a tu je i prvi bazni kamp… Ne zadržavamo se, krećemo dalje ka drugom baznom kampu koji se nalazi na 4220 mnv.
Nakon šest sati hoda sa teškim rančevima, pred sumrak, stižemo u kamp, tj planinarski dom.
Mene pukla visinska bolest, načisto, tri dana sam bio oduzet, van funkcije. Ali, srećom po mene, ta tri dana nad Damavandom nadvilo se nevreme, sastavilo se nebo i zemlja. Niko nije mogao da penjanje, domaćini izdaju saopštenje da su iz Teherana, iz planinarskog saveza, odlučili da se nikome ne dozvoli uspon. Kratak opis glasio bi ovako: vetar, magla, sneg, konstatno i bez prekida. Kamp pun, krcat, u domu ne može igla da padne od ljudi, ja postavljam šator napolju. Prvu noć sam prespavao u šatoru. Sneg zatrpao šator, izlomio ga… moradoh i ja u dom, u tu, blago je reći, košnicu.
Dva dana povraćam kao zmaj, trećeg dana je stalo povraćanje, al’ počela neka nepodnošljiva glavobolja, pa od brufena slabe vajde. A spavanja bukvalno nimalo. Galama, gungula, ne možeš proći nigde od ljudi… Ne pamtim kad sam bio utučeniji kao ta tri dana.
Četvrtog dana vreme se konačno prolepšalo,stiže i dozvola za penjanje. Tog dana i ja se nekako oporavih,ustao čio i krepak, začuđen promenom koja me je snašla… Vratila se i živost i energija.
Tomasz Pezold i ja krećemo na uspon ka vrhu Damavand, uspevamo, bez ikakvih psiho-fizikčih problema, ma ni najmanjih, Srđana Rožić I Dragana Knežević nažalost ne. Uspon je protekao bez problema *, za saveznika smo imali izuzetno lepo vreme,što je bilo fascinantno znajući kakvi su bili prethodni dani.
Inače sam vrh nije nešto na šta su planinari navikli,sa njega ne puca horiznont i pučina… to je kao neki amfiteatar među razbacanim vulkanskim stenama, koje su visoke do nekih 5 metara. Na te stene se retko ko penje i kad se stigne do tačke gde se nalaze nekakve pločice,to mu je vrh, mada ima još 2-3 metra iznad.
Po povratku sa uspona, jos jednu noć provodimo u domu, zatim se spuštamo u Teheran. Meni je nos krvario dva dana, al dobro, verovatno mu to dođe kao normalna posledica premora…
Dragana i Tomasz , zbog posla, odmah se vraćaju za Beograd, dok smo Srđana i ja produžili boravak za još četiri dana. Ostatak vremena prođe u uživanju u mističnoj i nesvakidašnjoj zemlji – Iranu. Obišli smo Teheran i Isfahan, znamenitosti ovih gradova i sve što vredi videti. Iskustvo je izuzetno.
Povratak avionom je bio preko Bakua i Istanbula a u Beograd stižemo 11. Septembra.
* Treba da krenemo na uspon prvi dan, do doma na 4200, ja shvatam da sam zaboravio cipele u Beogradu i da imam samo letnje patike u kojima sam došao. Odlepio sam, zovem kući da vidim da li sam zaboravio, neverica, šok a drugari: pa dobro, i da dođeš do doma to je uspeh. Ljudi, ja na vrh izlazim pa makar i u ovim patikicama. Zlo mi je bilo. Krenemo da tražimo neke cipele, da kupim, i pronađemo u tom selu Polur. Hoće neki ljudi da mi prodaju, traže 115 dolara, cipele ne vreme realno ni 5 dolara, neke kineske, neko parče plastike, užas. Vidim ja da su rešili da me ošure, nemajući kud, kupim to sranje od cipela, dam pare. Odmah počele da se rastavljuju, pertle da pucaju, jezik se odlepljuje. I ispenjem nekako u njima. Sve da se desi, ali cipele da zaboravim, prevazišao sam sebe, ovo je sad na top listi, prvo mesto.
Završio se nekako i taj Damavand… Može se reći uspešno. Mada je sve moglo da bude i drugačije.
Bojan Jelić