Пре 50 година, тј 22.08.1960 на Монт Блан је изашла прва Српска експедиција са 6 учесника од тога једна жена и прва жена из Србије на врху Алпа. Наша експедиција се управо догодила на јубилеј -50 година од тог успона, и у нашој експедицији је било 5 учесника од тога једна жена.
( Прву Српску експедицију сачињавали су Миша Куљај-водја експедиције, Мирко Стојичевић, Предин Милош-Лала, Иван Стојановић,Душан Станојевић, Оливера Симић Стојановић)
***
Годину дана тренинга по црногорским и херцеговачким планинама, кондиционе и разне друге припреме, сакупљање средстава и тражење спонзора и, најзад, дође дан када треба да се крене пут Француске. Толико смо ишчекивали тај дан и сада коначно можемо да кренемо и да велики терет скинемо са себе. Остаје нам само да будемо истрајни и да се молимо за добро време.
Толико тога сада остаје иза нас , колико и шта нас чека ,видећемо ускоро. Сад нас је петоро одважних и то Јагода Новески, Дарко Торгашев, Александар Миленковић, Слободан Стокић и ја.
Након дугог пута, стижемо у Шамони, монденско место посвећено алпинизму, планинарењу и скијању. То је наша полазна тачка ка Мон Блану.
Недеља је, 1. август 2010. Наспавали смо се од напорног пута у кампу у Шамонију на (1035mnv). Услови у самом кампу су бољи него што смо очекивали. Пакујемо ствари, шаторе и спремамо се да идемо до прве жице која се налази у Le Houšes на (1010 mnv). Иста би требало да нас избаци до зупчастог возића који ће нас превести до Орловог гнезда (1794 mnv). Тако и урадисмо, само што возић није ишао до крајње тачке свога одредишта него је раније искрцао путнике па смо морали још сат времена да пешачимо до задње тачке тј. до Орловог гнезда.
Од Орловог гнезда на даље, са тешким ранцима на леђима, у просеку око 25-30kg крећемо по каменим стазама према дому Тет Рос. За сада нема снега, углавном је стаза којом се крећемо сува осим на самом крају, пред сâм дом где се крећемо по снежним обронцима. Дом се налази на висини од 3167 mnv, и ту, после мало одмора од пењања, правимо наш први камп. Ово нам је, такође, први аклиматизациони дан.
Шатори су постављени, одлазимо на спавање ни не сањајући да може да буде проблема. Према прогнози, коју пратимо, време би требало да буде добро, ал’ не лези враже, планина је то – непредвидива. У пола ноћи креће невреме и јак ветар за који смо касније сазнали да је био брзине око 80 km/h. Целе ноћи се шатор љуљао и ветар ударао да смо на моменте мислили да ћемо остати без њих.
Јутро је и први тест смо прошли. Сви на месту, са све шаторима, никога није ветар однео.
Понедељак, 2. август. Пакујемо се поново и спремамо да пођемо на најзахтевнији део пута. Кулоар смрти, или Гран Кулоар, је кулоар кроз који стално пролази река камења, активан је стално и са висине од 3900m се одрања камење великом брзином и представља неку врсту рулета. Пракса је да се прелази рано ујутру када су стене још залеђене и када је мање активан. Тако и ми планирамо, зато крећемо ка њему у 6 сати јутром и ето нас испред њега. Стојимо. Гледамо. По неки камен се сјури. Делује прилично мирно. Сајла, која се налази преко самог кулоара, служи да се накачимо на њу и да буде осигурање у случају да некога удари камен. У том случају исти остаје на сајли и други могу да му помогну да га извуку из кулоара. Мада је сајла сада прилично ниско и није од неке користи и више нам смета, али ипак је користимо и крећемо један по један да прелазимо. Крећем први. На пола кулоара камен мањих димензија, рекао бих, удара ме у кацигу, мало се заносим али срећа да сам на сајли и успевам да претрчим кулоар без последица. Остали, одмах иза мене, исто раде и сви смо на сигурном.
Следећа деоница је успон од 600 метара, сачињена углавном од вертикалних стена и камених блокова, веома је захтевна, поготово са тешким ранцима на леђима. Јако је битно бити сконцентрисан и сабран, полако се кретати. Овде нема места за грешке. Пењемо се лагано, користимо навез на сајлу на местима где је има. Где нема, пењемо се користећи руке. Стена је углавном сува, без снега, што нам доста олакшава пењање. Пред сам врх почиње да дува ветар. Није пријатно. Помало нас заноси у моментима, а већ смо преморени и концентрација опада од умора. Још мало и ето нас на нашој другој аклиматизационој дестинацији – дом Ду Гутер на висини од 3817 mnv. Време се погоршава, почиње да пада мрак, места за шаторе поред дома нема. А и да има, немамо времена да их постављамо мада је то био првобитни план. Одлучујемо да преспавамо у дому и то је доста скупа одлука – преноћиште по особи је 29 евра. Немамо друго решење и остајемо ту где јесмо.
Уторак, 3. август, 6 часова ујутро. Након лакшег доручка, паковања ранаца и опреме, крећемо на успон. План је да попнемо врх из једног покушаја и да се вратимо у дом. Време је, чини се, боље, разведрава се. Све екипе крећу на успон, па и ми за њима. Идемо у две навезе. Прву навезу чине троје: Јагода, Дарко и Сале, другу навезу Слоба и ја. После неких два сата успона крећу да се навлаче облаци. За сада није страшно, помало промиче снег и делује све у реду. Настављамо даље али ветар појачава и из облака долази права снежна олуја. Након неколико превоја видимо да се екипе, које су се раније упутиле ка врху, враћају залеђене. Црни у лицу, као духови, једини коментари су им били: „Немогуће! Немогуће!“
Стојимо. Договарамо се и, поред Јагодиног негодовања, доносим одлуку да се вратимо. Није вредно ризика. Док смо стигли до дома, били смо и ми залеђени и смрзнути. Ипак смо донели исправну одлуку. Сада смо у дому и поново непланирани трошак за једну ноћ.
Према новој прогнози, сутра би требало да буде идеалан дан за успон, што потврђује долазак нове групе пењача у дом. Сада нас је дупло више и нема слободних кревета те смо принуђени да за 29 евра спавамо у трпезарији на поду са још педесет пењача из разних крајева света, као сардине у конзерви, али другог избора нема – то је што је, па ко издржи.
Покушавам да заспим али не могу од лудог Кореанца који је целу ноћ претурао по свом ранцу и шушкао кесама. У таквој атмосфери нема спавања и решили смо да овај пут кренемо раније на успон – у 2 сата ноћу. Пакујемо ствари и са још пар група Хрвата, Француза, Кинеза, Јапанаца и осталих, крећемо на успон.
Среда, 4. август, 2 сата ујутро. Време је без ветра и падавина, али је зато и температура ниска -17°C. Сваким уздахом чини се да ми се ноздрве лепе и покушавам да дишем што спорије не би ли сачувао мало топлоте.
Крећемо на успон. Две навезе, уобичајено као и до сада, и полако корак по корак, већ смо сви преморени од неспавања и тежине опреме на леђима. Мук и тишину нарушавају само шкрипа дереза и по који уздах или кашаљ из групе. Тешким корацима долазимо до склоништа Валот. Правимо малу паузу од 15 минута да се окрепимо и настављамо даље. Прва навеза била је нешто бржа па је отишла доста испред нас. Нисмо се ни трудили да је пратимо јер је на тим висинама јако битно имати свој ритам хода и чувати енергију. Зато ходамо лагано и трудимо се да се не замарамо превише, да не губимо дах. На крају се испоставило и да смо у праву – прва екипа стигла је на врх само неких 20 минута пре нас. Исту смо срели у повратку на завршном гребену, скоро на самом врху. Честитамо им на успеху на гребену Мон Блана, што и нама даје вољу да пожуримо и освојимо „белу планину“.
Од склоништа Валот до самог врха Мон Блана има доста опасних деоница. Заправо, све су експонирани делови стазе и на ножевима, по којима ходамо, има места за пролаз само колико стопало може да стане. Испод тебе су литице и стрехе са обе стране. Концентрација је јако битна на тим деоницама и мора се водити рачуна да се уже не запетља за дерезе. У том случају можеш да изгубиш равнотежу и паднеш, што и није добро када си на експонираним деловима. Испод експонираних литица су углавном ледничке пукотине тако да, у случају да паднеш, идеш право у пукотину – ни мало није наивна деоница. Поред свега тога, неки луди Француз са својим Кореанцем, кога вуче на свом ужету избезумљеног, покушава да нас обиђе на делу где једва једна нога може да стане, и поред мог негодовања да сачека да пређемо нож он упорно пролази и не обраћа пажњу на нас. Морали смо да се спустимо са гребена пар корака да прође како нас не би гурнуо у провалију.
Прошли смо ножеве и сада смо на самом гребену ка врху који је такође експониран са обе стране – лево Француска, десно Италија. Ветар је појачан па нам се чини да може да буде проблема на самом гребену – нема где да се човек склони. Носи нам залеђени снег у лице, али нема одустајања. Ту смо на пар минута до врха. Једна екипа силази са истог и сада се треба склонити да можемо да се мимоиђемо. Забадамо цепине, осигуравамо се и екипа полако пролази поред нас са доста пажње да нас не закаче или случајно не гурну у литицу.
Настављамо даље и ето нас на врху Мон Блана (4810 mnv), 08:05 часова. Ветар је јак али задовољство је још јаче. Поглед је феноменалан, ведро је и види се све око нас савршено.
Моменат који памтиш целога живота. Сва патња и малтретирање које смо прошли је иза нас, једино што човек у том моменту осећа јесте срећа и задовољство које нема границе.
Честитамо један другом, пар фотографија, не може се дуго остати на том ветру, и полако крећемо да силазимо.Сам силазак такође захтева доста пажње и концентрације. Човек је преморен, самим тим и подложнији непажњи и повредама, зато само лагано, без журбе.
После пар сати силаска сада смо у дому Ду Гутер, правимо паузу за јело, пакујемо ствари и морамо се спустити за дана још ниже, бар до дома Тет Рос, јер како прогноза најављује сутра нас чека много лоше време.
Како каже наш другара Киза , који нам је био логистичка подршка и слао нам прогнозе: „Ја на тој планини не би сутра био ни у лудилу.“ После његове поруке, донисимо одлуку да силазимо бар до Тет Роса.
Сада је тек проблем сићи низ стену Ду Гутер јер је предходне ноћи падао снег и ледена киша па су стене залеђене и клизаве, а ми смо преморени од успона и неспавања.
И терет на леђима нам је од умора још тежи али се зато полако навезујемо на сајле и лагано, без журбе, камен по камен, стена по стена, са једне сајле на другу и тако до самог кулоара, за који сам већ напоменуо да је најсигурнији, рано јутри, али сада је подне око 15 часова. Стојимо испред њега и гледамо лавине камења које јуре на сваких пар минута. Шта сада? Како га прећи? Да ли да користимо сајлу или не? Сајла ће нас успорити. Ако претрчимо, бићемо бржи, али ако нас погоди камен без сајле, готови смо. Дилема. Стојимо и гледамо. Од саме помисли хвата нас језа. Руски рулет нема правила и одлучујем да први претрчим кулоар па шта буде. Крећем и полагано га претрчавам. Тридесет метара по стенама до друге ивице зида кулоара ми је одузело дах. Једва сам дисао, што од панике да се неки камен не сјури, што од терета на леђима. На сигурном сам. Добро је. Начин на који сам прешао кулоар је помало дао самопоуздања мојим другарима који су се доста колебали како прећи.
Крећу и они. Један по један. И ето нас! Сви смо на сигурном. Кад не лези враже, пар секунди након што је прешао задњи, река стења се сјурила низ кулоар ударајући о зидове и ломећи се на још десетине камених блокова, које брзином метка пролећу поред нас. Видевши то сви смо полегали од страха. Молимо Бога да нас нешто не погоди. Прштало је на све стране. Бежимо на још сигурнију страну да што пре изађемо из истог. Призор је био застрашујућ. Адреналин нас је раздрмао скроз.
Сада смо у дому Тет Рос, правимо камп за ноћење, најгоре смо прошли. Ноћ. Спавамо. Кад, наједанпут ветар, па јачи, па олуја, па ледена киша, и опет бојазан да не останемо без шатора. Будимо се ујутро, излазимо из шатора, који су скроз оковани ледом и снегом. Шта ти је планина – баш нам не дâ мира.
Четвртак, 5. август. Јутро је. Отресамо шаторе од леда, пакујемо их и силазимо до зупчасте железнице, па до Шамонија.
Уморни од лошег времена, исцрпљени од ветра и хладноће, чекамо возић да нас спусти до градића. Гледамо се. И свима, ма колико лоше изгледали, у очима блиста срећа и задовољство што смо остварили један сан – Мон Блан.
Силазимо до Шамонија и, наравно, како то и доликује после мањег одмора прослављамо успех уз француска вина и сиреве.
(Из дневника Александра Тијанића)