Pre 50 godina, tj 22.08.1960 na Mont Blan je izašla prva Srpska ekspedicija sa 6 učesnika od toga jedna žena i prva žena iz Srbije na vrhu Alpa. Naša ekspedicija se upravo dogodila na jubilej -50 godina od tog uspona, i u našoj ekspediciji je bilo 5 učesnika od toga jedna žena.
( Prvu Srpsku ekspediciju sačinjavali su Miša Kuljaj-vodja ekspedicije, Mirko Stojičević, Predin Miloš-Lala, Ivan Stojanović,Dušan Stanojević, Olivera Simić Stojanović)
***
Godinu dana treninga po crnogorskim i hercegovačkim planinama, kondicione i razne druge pripreme, sakupljanje sredstava i traženje sponzora i, najzad, dođe dan kada treba da se krene put Francuske. Toliko smo iščekivali taj dan i sada konačno možemo da krenemo i da veliki teret skinemo sa sebe. Ostaje nam samo da budemo istrajni i da se molimo za dobro vreme.
Toliko toga sada ostaje iza nas , koliko i šta nas čeka ,videćemo uskoro. Sad nas je petoro odvažnih i to Jagoda Noveski, Darko Torgašev, Aleksandar Milenković, Slobodan Stokić i ja.
Nakon dugog puta, stižemo u Šamoni, mondensko mesto posvećeno alpinizmu, planinarenju i skijanju. To je naša polazna tačka ka Mon Blanu.
Nedelja je, 1. avgust 2010. Naspavali smo se od napornog puta u kampu u Šamoniju na (1035mnv). Uslovi u samom kampu su bolji nego što smo očekivali. Pakujemo stvari, šatore i spremamo se da idemo do prve žice koja se nalazi u Le Houšes na (1010 mnv). Ista bi trebalo da nas izbaci do zupčastog vozića koji će nas prevesti do Orlovog gnezda (1794 mnv). Tako i uradismo, samo što vozić nije išao do krajnje tačke svoga odredišta nego je ranije iskrcao putnike pa smo morali još sat vremena da pešačimo do zadnje tačke tj. do Orlovog gnezda.
Od Orlovog gnezda na dalje, sa teškim rancima na leđima, u proseku oko 25-30kg krećemo po kamenim stazama prema domu Tet Ros. Za sada nema snega, uglavnom je staza kojom se krećemo suva osim na samom kraju, pred sâm dom gde se krećemo po snežnim obroncima. Dom se nalazi na visini od 3167 mnv, i tu, posle malo odmora od penjanja, pravimo naš prvi kamp. Ovo nam je, takođe, prvi aklimatizacioni dan.
Šatori su postavljeni, odlazimo na spavanje ni ne sanjajući da može da bude problema. Prema prognozi, koju pratimo, vreme bi trebalo da bude dobro, al’ ne lezi vraže, planina je to – nepredvidiva. U pola noći kreće nevreme i jak vetar za koji smo kasnije saznali da je bio brzine oko 80 km/h. Cele noći se šator ljuljao i vetar udarao da smo na momente mislili da ćemo ostati bez njih.
Jutro je i prvi test smo prošli. Svi na mestu, sa sve šatorima, nikoga nije vetar odneo.
Ponedeljak, 2. avgust. Pakujemo se ponovo i spremamo da pođemo na najzahtevniji deo puta. Kuloar smrti, ili Gran Kuloar, je kuloar kroz koji stalno prolazi reka kamenja, aktivan je stalno i sa visine od 3900m se odranja kamenje velikom brzinom i predstavlja neku vrstu ruleta. Praksa je da se prelazi rano ujutru kada su stene još zaleđene i kada je manje aktivan. Tako i mi planiramo, zato krećemo ka njemu u 6 sati jutrom i eto nas ispred njega. Stojimo. Gledamo. Po neki kamen se sjuri. Deluje prilično mirno. Sajla, koja se nalazi preko samog kuloara, služi da se nakačimo na nju i da bude osiguranje u slučaju da nekoga udari kamen. U tom slučaju isti ostaje na sajli i drugi mogu da mu pomognu da ga izvuku iz kuloara. Mada je sajla sada prilično nisko i nije od neke koristi i više nam smeta, ali ipak je koristimo i krećemo jedan po jedan da prelazimo. Krećem prvi. Na pola kuloara kamen manjih dimenzija, rekao bih, udara me u kacigu, malo se zanosim ali sreća da sam na sajli i uspevam da pretrčim kuloar bez posledica. Ostali, odmah iza mene, isto rade i svi smo na sigurnom.
Sledeća deonica je uspon od 600 metara, sačinjena uglavnom od vertikalnih stena i kamenih blokova, veoma je zahtevna, pogotovo sa teškim rancima na leđima. Jako je bitno biti skoncentrisan i sabran, polako se kretati. Ovde nema mesta za greške. Penjemo se lagano, koristimo navez na sajlu na mestima gde je ima. Gde nema, penjemo se koristeći ruke. Stena je uglavnom suva, bez snega, što nam dosta olakšava penjanje. Pred sam vrh počinje da duva vetar. Nije prijatno. Pomalo nas zanosi u momentima, a već smo premoreni i koncentracija opada od umora. Još malo i eto nas na našoj drugoj aklimatizacionoj destinaciji – dom Du Guter na visini od 3817 mnv. Vreme se pogoršava, počinje da pada mrak, mesta za šatore pored doma nema. A i da ima, nemamo vremena da ih postavljamo mada je to bio prvobitni plan. Odlučujemo da prespavamo u domu i to je dosta skupa odluka – prenoćište po osobi je 29 evra. Nemamo drugo rešenje i ostajemo tu gde jesmo.
Utorak, 3. avgust, 6 časova ujutro. Nakon lakšeg doručka, pakovanja ranaca i opreme, krećemo na uspon. Plan je da popnemo vrh iz jednog pokušaja i da se vratimo u dom. Vreme je, čini se, bolje, razvedrava se. Sve ekipe kreću na uspon, pa i mi za njima. Idemo u dve naveze. Prvu navezu čine troje: Jagoda, Darko i Sale, drugu navezu Sloba i ja. Posle nekih dva sata uspona kreću da se navlače oblaci. Za sada nije strašno, pomalo promiče sneg i deluje sve u redu. Nastavljamo dalje ali vetar pojačava i iz oblaka dolazi prava snežna oluja. Nakon nekoliko prevoja vidimo da se ekipe, koje su se ranije uputile ka vrhu, vraćaju zaleđene. Crni u licu, kao duhovi, jedini komentari su im bili: „Nemoguće! Nemoguće!“
Stojimo. Dogovaramo se i, pored Jagodinog negodovanja, donosim odluku da se vratimo. Nije vredno rizika. Dok smo stigli do doma, bili smo i mi zaleđeni i smrznuti. Ipak smo doneli ispravnu odluku. Sada smo u domu i ponovo neplanirani trošak za jednu noć.
Prema novoj prognozi, sutra bi trebalo da bude idealan dan za uspon, što potvrđuje dolazak nove grupe penjača u dom. Sada nas je duplo više i nema slobodnih kreveta te smo prinuđeni da za 29 evra spavamo u trpezariji na podu sa još pedeset penjača iz raznih krajeva sveta, kao sardine u konzervi, ali drugog izbora nema – to je što je, pa ko izdrži.
Pokušavam da zaspim ali ne mogu od ludog Koreanca koji je celu noć preturao po svom rancu i šuškao kesama. U takvoj atmosferi nema spavanja i rešili smo da ovaj put krenemo ranije na uspon – u 2 sata noću. Pakujemo stvari i sa još par grupa Hrvata, Francuza, Kineza, Japanaca i ostalih, krećemo na uspon.
Sreda, 4. avgust, 2 sata ujutro. Vreme je bez vetra i padavina, ali je zato i temperatura niska -17°C. Svakim uzdahom čini se da mi se nozdrve lepe i pokušavam da dišem što sporije ne bi li sačuvao malo toplote.
Krećemo na uspon. Dve naveze, uobičajeno kao i do sada, i polako korak po korak, već smo svi premoreni od nespavanja i težine opreme na leđima. Muk i tišinu narušavaju samo škripa dereza i po koji uzdah ili kašalj iz grupe. Teškim koracima dolazimo do skloništa Valot. Pravimo malu pauzu od 15 minuta da se okrepimo i nastavljamo dalje. Prva naveza bila je nešto brža pa je otišla dosta ispred nas. Nismo se ni trudili da je pratimo jer je na tim visinama jako bitno imati svoj ritam hoda i čuvati energiju. Zato hodamo lagano i trudimo se da se ne zamaramo previše, da ne gubimo dah. Na kraju se ispostavilo i da smo u pravu – prva ekipa stigla je na vrh samo nekih 20 minuta pre nas. Istu smo sreli u povratku na završnom grebenu, skoro na samom vrhu. Čestitamo im na uspehu na grebenu Mon Blana, što i nama daje volju da požurimo i osvojimo „belu planinu“.
Od skloništa Valot do samog vrha Mon Blana ima dosta opasnih deonica. Zapravo, sve su eksponirani delovi staze i na noževima, po kojima hodamo, ima mesta za prolaz samo koliko stopalo može da stane. Ispod tebe su litice i strehe sa obe strane. Koncentracija je jako bitna na tim deonicama i mora se voditi računa da se uže ne zapetlja za dereze. U tom slučaju možeš da izgubiš ravnotežu i padneš, što i nije dobro kada si na eksponiranim delovima. Ispod eksponiranih litica su uglavnom ledničke pukotine tako da, u slučaju da padneš, ideš pravo u pukotinu – ni malo nije naivna deonica. Pored svega toga, neki ludi Francuz sa svojim Koreancem, koga vuče na svom užetu izbezumljenog, pokušava da nas obiđe na delu gde jedva jedna noga može da stane, i pored mog negodovanja da sačeka da pređemo nož on uporno prolazi i ne obraća pažnju na nas. Morali smo da se spustimo sa grebena par koraka da prođe kako nas ne bi gurnuo u provaliju.
Prošli smo noževe i sada smo na samom grebenu ka vrhu koji je takođe eksponiran sa obe strane – levo Francuska, desno Italija. Vetar je pojačan pa nam se čini da može da bude problema na samom grebenu – nema gde da se čovek skloni. Nosi nam zaleđeni sneg u lice, ali nema odustajanja. Tu smo na par minuta do vrha. Jedna ekipa silazi sa istog i sada se treba skloniti da možemo da se mimoiđemo. Zabadamo cepine, osiguravamo se i ekipa polako prolazi pored nas sa dosta pažnje da nas ne zakače ili slučajno ne gurnu u liticu.
Nastavljamo dalje i eto nas na vrhu Mon Blana (4810 mnv), 08:05 časova. Vetar je jak ali zadovoljstvo je još jače. Pogled je fenomenalan, vedro je i vidi se sve oko nas savršeno.
Momenat koji pamtiš celoga života. Sva patnja i maltretiranje koje smo prošli je iza nas, jedino što čovek u tom momentu oseća jeste sreća i zadovoljstvo koje nema granice.
Čestitamo jedan drugom, par fotografija, ne može se dugo ostati na tom vetru, i polako krećemo da silazimo.Sam silazak takođe zahteva dosta pažnje i koncentracije. Čovek je premoren, samim tim i podložniji nepažnji i povredama, zato samo lagano, bez žurbe.
Posle par sati silaska sada smo u domu Du Guter, pravimo pauzu za jelo, pakujemo stvari i moramo se spustiti za dana još niže, bar do doma Tet Ros, jer kako prognoza najavljuje sutra nas čeka mnogo loše vreme.
Kako kaže naš drugara Kiza , koji nam je bio logistička podrška i slao nam prognoze: „Ja na toj planini ne bi sutra bio ni u ludilu.“ Posle njegove poruke, donisimo odluku da silazimo bar do Tet Rosa.
Sada je tek problem sići niz stenu Du Guter jer je predhodne noći padao sneg i ledena kiša pa su stene zaleđene i klizave, a mi smo premoreni od uspona i nespavanja.
I teret na leđima nam je od umora još teži ali se zato polako navezujemo na sajle i lagano, bez žurbe, kamen po kamen, stena po stena, sa jedne sajle na drugu i tako do samog kuloara, za koji sam već napomenuo da je najsigurniji, rano jutri, ali sada je podne oko 15 časova. Stojimo ispred njega i gledamo lavine kamenja koje jure na svakih par minuta. Šta sada? Kako ga preći? Da li da koristimo sajlu ili ne? Sajla će nas usporiti. Ako pretrčimo, bićemo brži, ali ako nas pogodi kamen bez sajle, gotovi smo. Dilema. Stojimo i gledamo. Od same pomisli hvata nas jeza. Ruski rulet nema pravila i odlučujem da prvi pretrčim kuloar pa šta bude. Krećem i polagano ga pretrčavam. Trideset metara po stenama do druge ivice zida kuloara mi je oduzelo dah. Jedva sam disao, što od panike da se neki kamen ne sjuri, što od tereta na leđima. Na sigurnom sam. Dobro je. Način na koji sam prešao kuloar je pomalo dao samopouzdanja mojim drugarima koji su se dosta kolebali kako preći.
Kreću i oni. Jedan po jedan. I eto nas! Svi smo na sigurnom. Kad ne lezi vraže, par sekundi nakon što je prešao zadnji, reka stenja se sjurila niz kuloar udarajući o zidove i lomeći se na još desetine kamenih blokova, koje brzinom metka proleću pored nas. Videvši to svi smo polegali od straha. Molimo Boga da nas nešto ne pogodi. Prštalo je na sve strane. Bežimo na još sigurniju stranu da što pre izađemo iz istog. Prizor je bio zastrašujuć. Adrenalin nas je razdrmao skroz.
Sada smo u domu Tet Ros, pravimo kamp za noćenje, najgore smo prošli. Noć. Spavamo. Kad, najedanput vetar, pa jači, pa oluja, pa ledena kiša, i opet bojazan da ne ostanemo bez šatora. Budimo se ujutro, izlazimo iz šatora, koji su skroz okovani ledom i snegom. Šta ti je planina – baš nam ne dâ mira.
Četvrtak, 5. avgust. Jutro je. Otresamo šatore od leda, pakujemo ih i silazimo do zupčaste železnice, pa do Šamonija.
Umorni od lošeg vremena, iscrpljeni od vetra i hladnoće, čekamo vozić da nas spusti do gradića. Gledamo se. I svima, ma koliko loše izgledali, u očima blista sreća i zadovoljstvo što smo ostvarili jedan san – Mon Blan.
Silazimo do Šamonija i, naravno, kako to i dolikuje posle manjeg odmora proslavljamo uspeh uz francuska vina i sireve.
(Iz dnevnika Aleksandra Tijanića)