Дурмитор случајно

/, Извештаји/Дурмитор случајно

2010. године

Сасвим случајно се нас двојица одлучисмо за овај подухват. Већ смо били у Црној Гори, а неки наш другар је ишао на Жабљак, што нам је умногоме олакшало избор планине. Некако сам успео да у причу уплетем и своју девојку, која нам се придружила негде на половини акције. Све спонтано и случајно.

Био је крај априла, снега доста, време облачно. На Жабљаку нас је сачекала киша, а онда и ми њу мало причекасмо, колико да застане. Одлучили смо се за алпинистички бивак, пошто нико од нас у њему није досад био. Виђали смо га са Превије и околних висова, отприлике смо знали где је. Натоварени тешким ранцима, кренусмо. На излазу са Жабљака ка Црном језеру сретосмо старог жабљачког планинара (бар нам се он тако представи). Упозорио нас је да је опасно сад ићи у Карлицу, а и да је снег велики и бивак вероватно затрпан. Саветовао нам је Локвице, али га нисмо послушали. Ту нам се придружила и једна керуша.

Знали смо да је Карлица смештена између Међеда и Савиног кука и да је бивак у њеном дну, под врхом Шљемена. Тражили смо најбољи пут кроз шуму, претоварени, по дубоком, мокром снегу. Керуша нас је у стопу пратила. Облак је обухватио врхове, ми смо се кретали његовом доњом ивицом и, с времена на време, бивали у њему. Изашли смо из шуме, прегазили две увале, потрошили неколико сати, а бивака нема. Решили смо да се враћамо ако га не нађемо до три поподне како не бисмо спавали негде у снегу.

Durmitor 01

Облак се мало подигао и ми, изашавши на неку греду , угледасмо бивак у даљини. Остало нам је још да стигнемо до њега. Већ прилично исцрпљенима, није нам било лако. Ишли смо косом како не би губили висину, јер је између нас и бивака била дугачка увала. Овде смо упадали у снег до кукова, проклизавали низ падину, често се смењивали у прћењу… Кад смо већ били сасвим близу, поче киша да пада и убрзо се претвори у бабин јарац што нас натера да уложимо и последње атоме снаге како би се што пре домогли склоништа.

Пре мрака смо се сместили , а онда кренуше грмљавине. Снежне стрехе су се откидале са врха Шљемена и Источног врха и, у виду лавина, стропоштавале се низ стрме стране ових врхова право у долину. Ми смо у сумрак ове призоре посматрали док се на примусу крчкала супица. Доживљај за незаборав, тако близу а опет на безбедном.

Освануло је јутро као из бајке. Над нама плаво небо без облачка и дурмиторски врхови са белим, лавинама преораним, падинама. Морали смо да топимо снег како би дошли до воде. То што смо добили било је ужасног укуса, није се могло пити без лимуна или чаја, а ми смо баш у тим намирницама најтањи били. У биваку беше претопло и баш бисмо лепо спавали претходне ноћи да керуша не поједе паштету са све цревом, а онда читаве ноћи кашљаше и кидаше нам снове. Одлучили смо да пењемо Терзин Богаз и Међед јер нам је то једино и било безбедно, доступно из ове позиције.

Кренули смо јучерашњим траговима, а онда Селак пресече право узастрану како бисмо што мање газили снег. Ова јужна падина је била без снега већ од 2000 метара. Керуша је трчкарала ту негде између нас. Наиђосмо на неки кулоарчић кроз који се он лако провуче, а ја, кад дођох до пола, морадох даље, јер ми је назад враћати се било још горе. Кад смо се докопали гребена седосмо да доручкујемо што мени добро дође како бих храном затрпао онај страх што га малопре једох.

Лако гребеном изађосмо до Терзиног Богаза на 2303m, одакле нам се поглед отвори на велики део Дурмитора. Видели смо кућице у Локвицама и велико језеро под њима те одлучисмо да сутра поранимо и тамо се пребацимо пошто смо имали више избора за пењање оданде. Донекле се вратисмо истим путем, па преко Велике Превије кренусмо уз Међед. Релативно лако дођосмо на Јужни врх и ту на 2285m остадосмо да прикупљамо енергију и уживамо у погледу којим нас врх награди.

Након неког времена преко пута нас, са Шљемена, кренуше лавине, па и ми полако пођосмо ка биваку како бисмо и испред њега ухватили мало сунца, сушења ради. Опет топљење воде, спремање ручка и паковање. Вечерас нисмо палили ватру, а беше још топлије чини ми се. Лавине су биле још бучније и снажније, а месечина нам дозволи да уживамо и у погледу на ову неконтролисану силу.

Ново јутро облачно освану. Облаци су нас притисли пред биваком и све до шуме нису попуштали. Не нађосмо трагове од доласка па кроз шуму дуго лутасмо док не пронађосмо неку вододерину којом се спустисмо до језера. Требало нам је скоро исто времена као и приликом успона ка биваку. На језеро стигосмо некако у исто време кад и Милена. Снег, терет и неизвесност су нас добро исцрпели па нам добро дође мало ракије из њеног ранца као подршка за пут до Локвица. На ову страну већ у шуми уђосмо у снег и газисмо га све до кућица на Локвицама.

Сад већ скроз исцрпљени, мокрих ногу, седосмо испред куће. Милена, пошто је најсвежија, оде по воду, а ми у кућицу и запалисмо ватру. Срећом дрва има довољно. Одједном чујем врисак, приписујем га ветру. А онда опет! Већ дуго је нема, нас двојица, освежени малко, изађосмо напоље. Препознајемо јој глас и већамо видела ли је вука или неког човека можда; уплашила се или се радује!? Полако крећемо ка језерцету али је још увек не видимо. Онда је угледасмо; трчи уз снежну падину ка нама, виче, али нико је не јури. Ништа нам није јасно. Кад се зауставила, стигавши до нас, све нам се разведри.Пара је избијала из ње на све стране! У потрази за водом обала је издаде и она комплет упаде у језеро. Селак отрча по њен ранац, а ја остадох да је мало подгревам. Колибу смо сад претворили у сушиону и уз ватру се смејали претходном догађају. Наравно, воду није донела па опет тописмо снег.

Са мраком и ветар дође. Кућица на Локвицама је прилично комфорнија од бивака, али је и несразмерно хладнија, пошто у оној за спавање нема шпорета, а дува са свих страна. Хладноћа нас пробија, једна од оних ноћи која никако да прође, једино је Милена лепо спавала и било јој је топло. Ето неке вајде и од купања у залеђеном језеру.

Коначно и јутро освану. Опет магловито. Док смо се подгревали на шпорету и смишљали где ћемо из магле, изрони неки Француз. Сам, у патикама, кренуо у Ледену пећину па пита за пут (!?) Посласмо га на Чворов Богаз дубоко верујући да ће успети, даље нисмо смели. За њим и магла оде, а ми се одлучисмо за Бандијерну.

Durmitor

Грану и сунце. Пролазивши поред језера евоцирасмо успомене на јуче. Ишли смо директно ка врху, уз Ледени До. Успон није тежак као што са Локвица изгледа, а са врха се отвара потпуно нова перспектива Дурмитора и поглед на још више врхова. Пошто је финални успон прилично стрм, а сунце све јаче, нисмо се дуго задржавали на врху високом 2409m, већ пре лавина кренусмо назад. Како се лако по снегу силази! Што већа стрмина то бржи „ниспон”. До Локвица нам је требало сат времена, за успон потрошисмо три! До кућице стигосмо таман да нам сунце зађе за Чворов Богаз. Онда ватра, пршута, ракијица, супа, гулаш, шкембићи, сушење…

Ујутру нас кола сачекаше на Жабљаку, по договору, па пут Грбаје…

Дарко Вељковић -Поп

2017-07-18T08:05:23+00:00