2010. godine
Sasvim slučajno se nas dvojica odlučismo za ovaj poduhvat. Već smo bili u Crnoj Gori, a neki naš drugar je išao na Žabljak, što nam je umnogome olakšalo izbor planine. Nekako sam uspeo da u priču upletem i svoju devojku, koja nam se pridružila negde na polovini akcije. Sve spontano i slučajno.
Bio je kraj aprila, snega dosta, vreme oblačno. Na Žabljaku nas je sačekala kiša, a onda i mi nju malo pričekasmo, koliko da zastane. Odlučili smo se za alpinistički bivak, pošto niko od nas u njemu nije dosad bio. Viđali smo ga sa Previje i okolnih visova, otprilike smo znali gde je. Natovareni teškim rancima, krenusmo. Na izlazu sa Žabljaka ka Crnom jezeru sretosmo starog žabljačkog planinara (bar nam se on tako predstavi). Upozorio nas je da je opasno sad ići u Karlicu, a i da je sneg veliki i bivak verovatno zatrpan. Savetovao nam je Lokvice, ali ga nismo poslušali. Tu nam se pridružila i jedna keruša.
Znali smo da je Karlica smeštena između Međeda i Savinog kuka i da je bivak u njenom dnu, pod vrhom Šljemena. Tražili smo najbolji put kroz šumu, pretovareni, po dubokom, mokrom snegu. Keruša nas je u stopu pratila. Oblak je obuhvatio vrhove, mi smo se kretali njegovom donjom ivicom i, s vremena na vreme, bivali u njemu. Izašli smo iz šume, pregazili dve uvale, potrošili nekoliko sati, a bivaka nema. Rešili smo da se vraćamo ako ga ne nađemo do tri popodne kako ne bismo spavali negde u snegu.
Oblak se malo podigao i mi, izašavši na neku gredu , ugledasmo bivak u daljini. Ostalo nam je još da stignemo do njega. Već prilično iscrpljenima, nije nam bilo lako. Išli smo kosom kako ne bi gubili visinu, jer je između nas i bivaka bila dugačka uvala. Ovde smo upadali u sneg do kukova, proklizavali niz padinu, često se smenjivali u prćenju… Kad smo već bili sasvim blizu, poče kiša da pada i ubrzo se pretvori u babin jarac što nas natera da uložimo i poslednje atome snage kako bi se što pre domogli skloništa.
Pre mraka smo se smestili , a onda krenuše grmljavine. Snežne strehe su se otkidale sa vrha Šljemena i Istočnog vrha i, u vidu lavina, stropoštavale se niz strme strane ovih vrhova pravo u dolinu. Mi smo u sumrak ove prizore posmatrali dok se na primusu krčkala supica. Doživljaj za nezaborav, tako blizu a opet na bezbednom.
Osvanulo je jutro kao iz bajke. Nad nama plavo nebo bez oblačka i durmitorski vrhovi sa belim, lavinama preoranim, padinama. Morali smo da topimo sneg kako bi došli do vode. To što smo dobili bilo je užasnog ukusa, nije se moglo piti bez limuna ili čaja, a mi smo baš u tim namirnicama najtanji bili. U bivaku beše pretoplo i baš bismo lepo spavali prethodne noći da keruša ne pojede paštetu sa sve crevom, a onda čitave noći kašljaše i kidaše nam snove. Odlučili smo da penjemo Terzin Bogaz i Međed jer nam je to jedino i bilo bezbedno, dostupno iz ove pozicije.
Krenuli smo jučerašnjim tragovima, a onda Selak preseče pravo uzastranu kako bismo što manje gazili sneg. Ova južna padina je bila bez snega već od 2000 metara. Keruša je trčkarala tu negde između nas. Naiđosmo na neki kuloarčić kroz koji se on lako provuče, a ja, kad dođoh do pola, moradoh dalje, jer mi je nazad vraćati se bilo još gore. Kad smo se dokopali grebena sedosmo da doručkujemo što meni dobro dođe kako bih hranom zatrpao onaj strah što ga malopre jedoh.
Lako grebenom izađosmo do Terzinog Bogaza na 2303m, odakle nam se pogled otvori na veliki deo Durmitora. Videli smo kućice u Lokvicama i veliko jezero pod njima te odlučismo da sutra poranimo i tamo se prebacimo pošto smo imali više izbora za penjanje odande. Donekle se vratismo istim putem, pa preko Velike Previje krenusmo uz Međed. Relativno lako dođosmo na Južni vrh i tu na 2285m ostadosmo da prikupljamo energiju i uživamo u pogledu kojim nas vrh nagradi.
Nakon nekog vremena preko puta nas, sa Šljemena, krenuše lavine, pa i mi polako pođosmo ka bivaku kako bismo i ispred njega uhvatili malo sunca, sušenja radi. Opet topljenje vode, spremanje ručka i pakovanje. Večeras nismo palili vatru, a beše još toplije čini mi se. Lavine su bile još bučnije i snažnije, a mesečina nam dozvoli da uživamo i u pogledu na ovu nekontrolisanu silu.
Novo jutro oblačno osvanu. Oblaci su nas pritisli pred bivakom i sve do šume nisu popuštali. Ne nađosmo tragove od dolaska pa kroz šumu dugo lutasmo dok ne pronađosmo neku vododerinu kojom se spustismo do jezera. Trebalo nam je skoro isto vremena kao i prilikom uspona ka bivaku. Na jezero stigosmo nekako u isto vreme kad i Milena. Sneg, teret i neizvesnost su nas dobro iscrpeli pa nam dobro dođe malo rakije iz njenog ranca kao podrška za put do Lokvica. Na ovu stranu već u šumi uđosmo u sneg i gazismo ga sve do kućica na Lokvicama.
Sad već skroz iscrpljeni, mokrih nogu, sedosmo ispred kuće. Milena, pošto je najsvežija, ode po vodu, a mi u kućicu i zapalismo vatru. Srećom drva ima dovoljno. Odjednom čujem vrisak, pripisujem ga vetru. A onda opet! Već dugo je nema, nas dvojica, osveženi malko, izađosmo napolje. Prepoznajemo joj glas i većamo videla li je vuka ili nekog čoveka možda; uplašila se ili se raduje!? Polako krećemo ka jezercetu ali je još uvek ne vidimo. Onda je ugledasmo; trči uz snežnu padinu ka nama, viče, ali niko je ne juri. Ništa nam nije jasno. Kad se zaustavila, stigavši do nas, sve nam se razvedri.Para je izbijala iz nje na sve strane! U potrazi za vodom obala je izdade i ona komplet upade u jezero. Selak otrča po njen ranac, a ja ostadoh da je malo podgrevam. Kolibu smo sad pretvorili u sušionu i uz vatru se smejali prethodnom događaju. Naravno, vodu nije donela pa opet topismo sneg.
Sa mrakom i vetar dođe. Kućica na Lokvicama je prilično komfornija od bivaka, ali je i nesrazmerno hladnija, pošto u onoj za spavanje nema šporeta, a duva sa svih strana. Hladnoća nas probija, jedna od onih noći koja nikako da prođe, jedino je Milena lepo spavala i bilo joj je toplo. Eto neke vajde i od kupanja u zaleđenom jezeru.
Konačno i jutro osvanu. Opet maglovito. Dok smo se podgrevali na šporetu i smišljali gde ćemo iz magle, izroni neki Francuz. Sam, u patikama, krenuo u Ledenu pećinu pa pita za put (!?) Poslasmo ga na Čvorov Bogaz duboko verujući da će uspeti, dalje nismo smeli. Za njim i magla ode, a mi se odlučismo za Bandijernu.
Granu i sunce. Prolazivši pored jezera evocirasmo uspomene na juče. Išli smo direktno ka vrhu, uz Ledeni Do. Uspon nije težak kao što sa Lokvica izgleda, a sa vrha se otvara potpuno nova perspektiva Durmitora i pogled na još više vrhova. Pošto je finalni uspon prilično strm, a sunce sve jače, nismo se dugo zadržavali na vrhu visokom 2409m, već pre lavina krenusmo nazad. Kako se lako po snegu silazi! Što veća strmina to brži „nispon”. Do Lokvica nam je trebalo sat vremena, za uspon potrošismo tri! Do kućice stigosmo taman da nam sunce zađe za Čvorov Bogaz. Onda vatra, pršuta, rakijica, supa, gulaš, škembići, sušenje…
Ujutru nas kola sačekaše na Žabljaku, po dogovoru, pa put Grbaje…
Darko Veljković -Pop