Поводом 65 година од оснивања планинарског друштва (клуба) „Раднички“ – Београд,организована је експедиција „Памир 2014“ са циљем да се испење врх „Лењин 7134 м“.У овој експедицији су учествовали Александар Тијанић, Александар Дамњановић, Александар Лукић (ПК Раднички –Београд), Никола Кујунџић (Спартак –Суботица), Давор Рајшел, Татјана Зајец (Вучје Братство –Загреб), Предраг Палавра, Јошко Херман (АО Жележничар-Словенија), Мишко Танески (Магаро – Охрид.
Вучем ноге, једва их дижем, сваки корак је све тежи и тежи, чини ми се – овој муци нема краја, а тек смо нешто преко 4000 метара. Пулс ми је убрзан и срце помахнитало лупа. Чини ми се да у ушима осећам сопствени пулс. Застајем након сваких 10 корака. Од тежине ранца, гуртне ми се усецају у рамена. Чему све ово? Додје ми да вриштим од муке, само кад бих имао снаге за то.
Иза мене у навези иста прича. Татјана и Давор тешко дишу, корак по корак, па одмор и . . . тако се вучемо по глечеру „Лењин“. Онда додје пукотина и опет напор да се прескочи.
Сунце пржи. Покрио сам цело лице подкапом, боље да ми је вруће, него да изгорим. Чак и узимање воде на овим висинама, представља проблем, сваким дужим гутљајем се задишем.
Испод наших ногу одјеци пуцања леда , скоро да се могу осетити вибрације померања глечера . Још један јачи пуцањ све нас је раздрмао и дао нам до знања да се налазимо на самом глечеру , што смо од умора ових дана скоро и заборавили .
Где је тај камп 2? Сви се питамо и већ губимо стрпљење. Снага је на измаку већ одавно, а треба толико тога још данас урадити – поставити шаторе, истопити воду, вратити се назад до кампа 1, . . . и тако даље . . .
Главобоља је присутна код свих, ово нам је први дан на овој висини и још се нисмо добро аклиматизовали. Део ствари које износимо до кампа 2 и спуштање доле је у плану аклиматизације и за сада све иде како треба. Само да сви издржимо!
Опет успон! А неко нам рече да је ово лакши део. Како је онда тежак онај тежи?
Опет питам Дамњановића на којој смо висини, па следеће питање – колико је сати ? Време је да се јавим Николају у кампу 1. Радио станицом обавештавам Николаја да напредујемо добро и да је све ок. Николај потврђује пријем и каже да се чујемо у 15х , тј. за три сата.
Иза нас су Лукић, Танески и Кујунџић, доста заостају у овом делу иако се крећемо споро. Стајемо на једној заравни да направимо још једну паузу. И поред јаког напора и умора сви смо добро расположени, сви су насмејани и расположени за шалу. Поред нас пролазе три весела планинара, јављају нам се и уз кратку комуникацију сазнајемо да су из Бастиље. Весела екипа одлази даље.
По ономе што знамо о успону, иза ове заравни је још један благи успон, па зараван и ту би требало да видимо камп. Узимамо ранце и крећемо полако, опет узбрдо, сваки и блажи успон нам је сада проблем и све га теже савладавамо. Излазимо иза превоја и видимо камп! Да ли је могуће да је толико далеко, докле више ово мучење?
Па треба нам сигурно још сат и по до њега. Тих сат и по до кампа је трајало као читава вечност. Последњих 100 метара пред камп, умало да одустанем због бола у раменима.
Ма издржи још мало и то је то, бодрим себе, јер знам да ћу ту оставити сву непотребну опрему и да ћу наставити силазак с лакшим ранцем.
Најзад 5300 м, камп 2. Бацам ранас с леђа и седам на лед, глава ми пуца, пијем опет таблете против главобоље и покушавам да се одморим мало, док не почнемо да расклапамо шаторе.
Сви се у групи држимо за главу, Давор је и даље весео и добро се осећа, опомињем га да седне и да се чува висине, да одмара, није све како изгледа, мора да чува сваки атом снаге.
Пеђа и Јошко почињу полако да расклапају шаторе, Давор и Татјана такодје. Налазим место за наш шатор и Дамњановић и ја почињемо лагано да га постављамо. Ух, да ли је могуће да је тако тешко? Сваки покрет ме замара, главобоља и убрзано дисање . Забодем један клин и већ сам задихан поприлично, то малтретирање око шатора трајало је скоро сат времена, а треба још припремити воду и нешто за јело. Дамњановић наставља да затеже шатор, ја се бацам на кување и топљење снега. Доста смо добар и уигран тим, нема потребе да се договарамо, већ знамо шта ко треба да ради и без додатног договарања.
Ускоро би требало да се појави и задња навеза – Лукић, Танески и Кујунџић. Прошло је већ доста времена, њих још нема, а треба да се спуштамо доле. Брине ме зашто толико касне, где је проблем?
Сви смо се одморили, појели по неку супу, натопили воде и сами морамо кренути доле до кампа 1 на 4400 метара, не можемо више да их чекамо, по свему судећи нешто су смислили. Почињемо лагано да се навезујемо и идемо доле, опет преко глечера. Јаваљам се поново Николају, да силазимо и да стижемо на вечеру. Сада нам је доста лакше, без силне опреме, коју смо изнели горе, идемо доста брже и лакше и спуштањем са висине, добијамо више кисеоника, па се све лакше подноси чак и главобоља која је још присутна.
Долазимо до кампа 1 , ту нас чекају Лукић и екипа, где добијамо информацију да нису могли више и да су своје ствари закопали у снегу. Опрему ће изнети прекосутра, кад је план да поново излазимо на исти камп . Одлазимо у агенцијске јурте где нас дочекују Олга и Николај са спремном вечером, обимном и добро припремљеном као и увек. Хране у овом кампу има у изобиљу и то нам много значи, враћа нам снагу.
Ноћ, прохладна, ведра. Ушушкани у своје перјане вреће, осећамо се као у рају. Ветар се лагано провлачи измедју шатора и ту песму нарушава само повремено нека лавина која се одвали са околних литица. Често устајем и излазим напоље.
Хладно је. Сваки пут се обрадујем враћању у топлу врећу . Још више се радујем сутрашњем дану, који је предвиђен за одмор.
А све је почело тако једноставно, идеја се родила и решили смо да на прикладан начин обележимо јубилеј клуба – 65 година од оснивања друштва, а то није мала ствар. Како то код нас све почиње? Наравно, у кафани. Једног новембарског дана седимо и почињемо да размењујемо идеје, шта би било најбоље да се организује за следећу годину тј. 2014. Да будем јаснији у кафани седе три Александара: Лукић, Дамњановић и ја. И тако после порције ћевапа и по којег пића, ја предложих Памир. Одмах смо се сви сложили, то би била права прича. Како ћемо то извести? Лако ћемо. Поделили смо обавезе за припрему експедиције.
Да и све се тако брзо одиграло. Прође време ко од шале и ево нас сада на 4100. Ко би рекао? А шта нас све још чека, то ћемо још видети.
Прође и дан одмора, прође и други дан и други успон на камп 2 и све се, ако изузмемо проблеме са стомаком, одвија по плану. Време нас служи добро.
Девети је дан већ на овим висинама и сутра рано ујутру, планирамо да кренемо на већу висину – 6100 метара, где је камп 3, треба да изнесемо део опреме и шатор за исту. Спремили смо опрему и ранце за јутарњи полазак, остаје нам још да преноћимо уз, још благо присутне главобоље, које ће се сутра сигурно повећати, одласком на већу висину.
07.08.2014. будимо се у 04 х, полако се пакујемо, стављамо дерезе и излазимо из шатора, ово јутро је најхладније до сада, по прогнози коју добијамо из кампа 1 од Николаја температуре је -28°Ц. Морамо се споро кретати због висине и смрзавамо се сви од реда, сунце се промаља по обронцима Памира, ал` никако да нас огреје, хладноћа нам се увукла под кожу и поред зубатог сунца, прсти ми мрзну сваки пут, када из неког разлога, скинем рукавицу.
Мислим на Јошка, Давора и Мишка, који су остали у кампу 1 због болести и проблема са стомаком, њима је бар сада топло, немају муке као ми иако су њихове муке друге врсте и нису безначајне. Знам тачно о чему говорим, јер и ја, већ два – три дана имам тај проблем, поред висине, главобоље и хладноће, имам ужасне болове у стомаку и нисам ваљано јео три дана. То је тако исрпљујуће. Гутам силне таблете и литре воде сваки дан, у нади да ће моја мука проћи. Овако је питање докле ћу издржати.
Мислио сам да смо теже делове прошли и да више нећемо имати великих успона, али Памир је то, како неки у агенцији кажу, један од најлакших врхова преко 7000 м. Сада ми је јасно какав је то маркетиншки трик, сви збијамо шале на ту реченицу, у нади да ћемо шалом отерати тегобе и муке које нас чекају на залеђеним литицама тешког Памира. Чека нас још 300 метара веома стрмог успона до кампа 3, толико тешког, да једва успевам да се саберем, покушавам да мислим на лепе ствари, не бих ли отерао тешке мисли и муку у стомаку, али не вреди, јер након сваких 10 корака бол ме враћа у реалност. Идемо горе, цик -цак , лево десет корака, па пауза, десно десет корака, па пауза. Ужасно тешка деоница, бар мени. Мада ни други нису ништа бољи, када је тај успон у питању, сви смо у истој ситуацији и сви смо јако преморени.
Још неколико корака и ево га камп, неколико корака, тешких као да имам тегове на ногама. Још само пар корака, опет бодрим себе. Завладао је неки мук у екипи, никоме више није до шале и смеха. И ето га камп 3. Правимо паузу. Опет јака главобоља. Постављамо шаторе, остављамо опрему и лагано крећемо до врха Разделнаја на 6210 метара. Још око пола сата лаганог хода по платоу. Разделнаја врх је испењан! Лепо је време и чињеница да смо успели у томе, након девет тешких дана, нам поправља расположење. Сви ваде своје заставе, сликају се и након тога крећемо до кампа и наравно чека нас опет силазак до кампа 2. Сада ће нам то бити опет олакшање, али исто тако, помисао да то, за два дана морамо поново да урадимо, квари ми утисак и расположење. Знам да тако мора, једино тако можемо да савладамо висину и спречимо висинску болест.
У кампу 3 срећемо поново Томажа, пријатеља из Београда, који је на ову експедицију кренуо у другој организацији. Он остаје горе и пробаће вечерас да испење врх. Договорили смо се да нам остави свој шатор како бисмо могли да га користимо након његовог повратка. Овај договор нам много значи и олакшава силазак до кампа 2.
Дан одмора и главобоље је мање. Мишко и Давор нас сустижу с даном закашњења, али добро се сада осећају и пробаће и они да остваре свој циљ. Одмарамо у нашем кампу. Избегавам да излазим из шатора, како бих се што боље одморио. Мој проблем је још присутан и чини ми се све горе и горе. Покушавам нешто да поједем, али ми не иде. Парче кобасице, Аца и ја једемо сат времена, а то је само који залогај, губим апетит и једем на силу. Бар је екипа добро расположена и збијају се шале кроз шаторе, шале су углавном на наш рачун и добро је што нас други не разумеју (поред наших шатора има доста других екипа) .
Предвече излазим из шатора. Видим пукотину, која је на један метар испред себе. Да ли се наш камп спустио или се отворила нова пукотина? Чини ми се, сваким сатом пукотине су све ближе нашем кампу. Надам се да ће наш шатор бити ту, када се вратимо са завршног успона.
Долазе нови облаци ,полако нам се свако послеподне приближавају и доносе измаглицу. Јутра су ведра ,ал су подневља са облацима , надам се да ће нам време послужити и да ћемо успету у нашој намери .
Јутром крећемо поново до кампа 3, овог пута немамо намеру више да се враћамо, сутра раном зором крећемо на завршни успон. Овог пута се мало лакше крећемо, добро смо се аклиматизовали. Давор остаје у кампу 2, касни за нама у аклиматизацији и покушаће успон један дан касније.
Нешто пре тог тешког успона, срећемо Томажа, силази са завршног успона. Успео је. Изашао је на врх. Размењујемо информације, даје нам потребна упутства и, како смо се договорил, оставља свој шатор горе, да можемо ми да га користимо. Излазимо до кампа 3 и наравно, одмах улазимо у шаторе на одмор, који нам је преко потребан. План је да ујутру у 04 х устанемо и кренемо. Након краћег одмора, успевам да нађем агенцијског доктора који је био на тој висини, узимам од њега још лекова за стомак, у нади да ће мој проблем престати, али ништа ми не помаже.
Мимоилазе се групе у кампу 3, неки силазе, други долазе, а ми чекамо наш тренутак за полазак са неизвесношћу. Неко нам је раније рекао да се потрудимо да уклопимо успон у пун месец, наводно, тада је време мирно и без ветра. Нисмо баш тако планирали, али некако се то уклопило, наш завршни успон биће у ноћи пуног месеца.
Кувам своје последње оброке, пред упон, припремам резервне количине воде, проверавам остале шаторе. Сви су добро. Јављам се Николају, преко радио станице и одлазимо на починак. Јутро чекамо с неизвесношћу. Видећемо какво ће бити.
10.08.2014. у 05:30 крећемо на успон. Каснили смо мало у старту, нису сви могли да устану на време. Нервоза и премор почињу да дају резултате. Лукић није могао више да чека, хладноћа га начиње и креће мало раније на успон. Ми за њим, неких 15- ак минута касније. Танески је одустао у старту , није ни изашао из шатора. Нас шесторо крећемо на успон сасвим полако. Видим групу, испред нас се виде чеоне лампе неколико пењача, нема их много, можда 10- ак.
Брзо се загревамо и сви смо добро обучени. Опрема нам не мањка. Успони су доста тешки, а на леђима су нам скоро празни ранци, висина се тешко подноси и осећамо недостатак кисеоника. Сваки корак је прича за себе и та прича траје и траје. Време пролази, а ми лагано добијамо на висини. Нисмо правили честе паузе, никоме се не зауставља. Правимо паузу само да пијемо воду. Долазимо до пред нож, још једна веома захтевна деоница, пред излазак на плато врха. Сада смо на висини од 6600 м, гледам испред себе још једну ужасно стрму деоницу и нови успон, а неко рече- један од лакших седам хиљадаша!
Ко се то тако лако нашалио с нама? Ниједан врх преко 6000 не може да буде лак, никако на тој висини. Мој проблем са стомаком даје резултате. Снаге више немам. Ноге не могу да дижем и све сам спорији. Моје срце би горе на врх, а тело не може. Помисао да нећу моћи да издржим ми се не свиђа и покушавам да убедим себе, да то могу, ал` тело се опире. Седам на камен и борим се са собом, морам овде да одлучим, до врха има још минимум 5 сати, а треба и сићи. Доносим за мене најтежу одлуку да одустанем, срце ми се цепа од бола, али морам тако. Окрећем се према Дамњановићу, немам снаге ни да му кажем шта желим, само му дајем радио станицу. Јављај се на свака 3 сата!
Није много говорио, само ме је загрлио и рекао: „Ово је прави моменат да одустанеш.“
Окреће се и одлази са остатком групе. Остајем још неко време јецајући од плача с погледом упереним у њих, гледам њихов спори успон и жеља ми се буди да опет наставим горе.
Знам да не могу више, немам снаге за то, након 5 дана мука са стомаком.
Крећем полако да се спуштам, осврћем се сваких 10 минута и гледам како напредују.
Мој силазак је такође био ужасно напоран, али успео сам да се довучем до шатора, једва сам смогао снаге да скинем опрему са себе, легао сам у врећу и моментално заспао.
Ноћ је. Нешто око 24 х, чујем нешто. Као, неко ме зове. Ослушкујем. Да ли сањам или не? Поново чујем моје име и чујем стопе у снегу. Устајем. Отварам шатор. Татјана долази. Одмах је питам јел` све у реду? Како сте прошли?
Да, испењали смо врх. Дамњановић није добро. Потребна му је помоћ.
Одмах устајем из вреће, облачим се и уплашен да све буде у реду, излазим у хладноћу ноћи, да што пре стигнем до њих да им помогнем. Узимам термос са мало воде, колико ми је остало и брзим кораком идем до њих. Нисам морао много, већ су били јако близу кампа, долазим до њих и питам их јел` све у реду? Одмахују главом, видно преморени и исцрпљени од олује која их је задесила на врху и самог завршног успона који је трајао јако дуго. Дајем им то мало воде што је остало и полако им помажем да дођу до кампа. Помажем им да скину опрему са себе и уђу у своје шаторе. Напокон, након толико времена, премора и свега што их је задесило на врху, могу да предахну и да се утопле у својим врећама. Добро се све завршило, остаје нам само још да преспавамо и ујутру крећемо доле.
Дочекасмо и јутро, нисмо рано устали, нема потребе, сада за тим. Полако извирује један по један из шатора са осмехом на лицу, честитам им још једном на успеху. Спремамо шаторе, пакујемо опрему и крећемо полако да силазимо. Остављамо један шатор за Давора, он данас стиже и покушаће успон на врх.
Ни сам не знам како, али у синоћној гужви изгубио сам једну дерезу. Као у у земљу да је пропала. Све сам обишао по неколико пута, нема је. Сада треба сићи доле по стрмим деоницама леда са једном дерезом. Нема друге. Само тако се може. Силазим полако укопавајући једну дерезу у снег, то доста исцрпљује и тражи концентарију све време. Долазимо до кампа 2, правимо паузу, растурамо и тај камп и сада са свом опремом, коју смо по два пута износили, треба сићи до кампа 1, преко глечера Лењин, поново! Сав терет је сада на леђима, ужасно тешко је носити све то сада, након толико дана у тешкој планини. Тежина ранца ми одузима дах, покушавам да олакшам себи терет дотежући гуртне, ал` не помаже, терет је терет. И све то са једном дерезом!
Сада су Дамњановић и Пеђа са мном у навези, стрпљиви су јако и помажу ми да полако сиђемо захтевне деонице и делове где су фиксна ужад . Пукотине су се још више отвориле и треба још више снаге да се прескоче. На већим пукотинама скидам ранац и прескачем их без њега. Аца ми баца ранац и тако даље, до нове. Са ранцем тешко да бих могао да их прескочим.
То малтретирање је трајало цео дан, пред вече стижемо до кампа 1, Никола који је раније стигао до кампа, видевши нас, долази да нам помогне, доноси нам воду, без које смо остали сат времена пред долазак у камп 1. Вода нам много значи.
Најзад камп, радујем се куваној вечери, Николај (агенцијски момак) излази и честита нам на успеху, видно смо сви срећни и јако преморени.
Остао је само још Давор да проба да испење врх. Радио станицом добијамо информацију да је одустао на 6600 м, вратио се у камп 3, тамо ће да преноћи и ујутру ће полако за нама.
Наш силазак са планине је пратило и лошије време на већим висинама , како смо силазили доле ,горе се кварило време , сишли смо у последњим тренуцима , касније сазнајемо да је време скоро затворило успоне до даљњег за друге групе .
У кампу су нам приредили одличну вечеру и како је то код њих пракса, свакој групи која испење, спремају торту или колач, ми смо добили колач који смо поделили с веселом и распеваном групом пењача из Ирана.
Након тешког дана, одлазимо у агенцијске шаторе, на преноћиште.
Сада нам само остаје да сутра полако сиђемо до базног кампа, након 12 дана у планини, званој Памир, сигурно ћемо се сећати ове, како кажу „лаке планине“ . Поново ћемо искористити погодност наших носача и део опреме натоварити на коње и муле. Никоме се више не носи тежак ранац до доле.Радујемо се силаску у базни камп, већ 5 дана причамо о тој фамозној сауни и једва чекамо да је поново посетимо.
Провешћемо још један дан у базном кампу, одмарајући , препакивајући опрему и чекајући Давора и Татјану да сиђу до нас, како бисмо могли комбијем да наставимо пут до Оша.
Два дана чекања у Ошу, до нашег лета, нас је јако уморило, али и то је део експедиције и изазова. Сада можемо да се укрцамо у наш први лет и да за собом оставимо занимљив пут, пут којим се ређе иде.
Вођа експедиције: Александар Тијанић.