Povodom 65 godina od osnivanja planinarskog društva (kluba) „Radnički“ – Beograd,organizovana je ekspedicija „Pamir 2014“ sa ciljem da se ispenje vrh „Lenjin 7134 m“.U ovoj ekspediciji su učestvovali Aleksandar Tijanić, Aleksandar Damnjanović, Aleksandar Lukić (PK Radnički –Beograd), Nikola Kujundžić (Spartak –Subotica), Davor Rajšel, Tatjana Zajec (Vučje Bratstvo –Zagreb), Predrag Palavra, Joško Herman (AO Želežničar-Slovenija), Miško Taneski (Magaro – Ohrid.
Vučem noge, jedva ih dižem, svaki korak je sve teži i teži, čini mi se – ovoj muci nema kraja, a tek smo nešto preko 4000 metara. Puls mi je ubrzan i srce pomahnitalo lupa. Čini mi se da u ušima osećam sopstveni puls. Zastajem nakon svakih 10 koraka. Od težine ranca, gurtne mi se usecaju u ramena. Čemu sve ovo? Dodje mi da vrištim od muke, samo kad bih imao snage za to.
Iza mene u navezi ista priča. Tatjana i Davor teško dišu, korak po korak, pa odmor i . . . tako se vučemo po glečeru „Lenjin“. Onda dodje pukotina i opet napor da se preskoči.
Sunce prži. Pokrio sam celo lice podkapom, bolje da mi je vruće, nego da izgorim. Čak i uzimanje vode na ovim visinama, predstavlja problem, svakim dužim gutljajem se zadišem.
Ispod naših nogu odjeci pucanja leda , skoro da se mogu osetiti vibracije pomeranja glečera . Još jedan jači pucanj sve nas je razdrmao i dao nam do znanja da se nalazimo na samom glečeru , što smo od umora ovih dana skoro i zaboravili .
Gde je taj kamp 2? Svi se pitamo i već gubimo strpljenje. Snaga je na izmaku već odavno, a treba toliko toga još danas uraditi – postaviti šatore, istopiti vodu, vratiti se nazad do kampa 1, . . . i tako dalje . . .
Glavobolja je prisutna kod svih, ovo nam je prvi dan na ovoj visini i još se nismo dobro aklimatizovali. Deo stvari koje iznosimo do kampa 2 i spuštanje dole je u planu aklimatizacije i za sada sve ide kako treba. Samo da svi izdržimo!
Opet uspon! A neko nam reče da je ovo lakši deo. Kako je onda težak onaj teži?
Opet pitam Damnjanovića na kojoj smo visini, pa sledeće pitanje – koliko je sati ? Vreme je da se javim Nikolaju u kampu 1. Radio stanicom obaveštavam Nikolaja da napredujemo dobro i da je sve ok. Nikolaj potvrđuje prijem i kaže da se čujemo u 15h , tj. za tri sata.
Iza nas su Lukić, Taneski i Kujundžić, dosta zaostaju u ovom delu iako se krećemo sporo. Stajemo na jednoj zaravni da napravimo još jednu pauzu. I pored jakog napora i umora svi smo dobro raspoloženi, svi su nasmejani i raspoloženi za šalu. Pored nas prolaze tri vesela planinara, javljaju nam se i uz kratku komunikaciju saznajemo da su iz Bastilje. Vesela ekipa odlazi dalje.
Po onome što znamo o usponu, iza ove zaravni je još jedan blagi uspon, pa zaravan i tu bi trebalo da vidimo kamp. Uzimamo rance i krećemo polako, opet uzbrdo, svaki i blaži uspon nam je sada problem i sve ga teže savladavamo. Izlazimo iza prevoja i vidimo kamp! Da li je moguće da je toliko daleko, dokle više ovo mučenje?
Pa treba nam sigurno još sat i po do njega. Tih sat i po do kampa je trajalo kao čitava večnost. Poslednjih 100 metara pred kamp, umalo da odustanem zbog bola u ramenima.
Ma izdrži još malo i to je to, bodrim sebe, jer znam da ću tu ostaviti svu nepotrebnu opremu i da ću nastaviti silazak s lakšim rancem.
Najzad 5300 m, kamp 2. Bacam ranas s leđa i sedam na led, glava mi puca, pijem opet tablete protiv glavobolje i pokušavam da se odmorim malo, dok ne počnemo da rasklapamo šatore.
Svi se u grupi držimo za glavu, Davor je i dalje veseo i dobro se oseća, opominjem ga da sedne i da se čuva visine, da odmara, nije sve kako izgleda, mora da čuva svaki atom snage.
Peđa i Joško počinju polako da rasklapaju šatore, Davor i Tatjana takodje. Nalazim mesto za naš šator i Damnjanović i ja počinjemo lagano da ga postavljamo. Uh, da li je moguće da je tako teško? Svaki pokret me zamara, glavobolja i ubrzano disanje . Zabodem jedan klin i već sam zadihan poprilično, to maltretiranje oko šatora trajalo je skoro sat vremena, a treba još pripremiti vodu i nešto za jelo. Damnjanović nastavlja da zateže šator, ja se bacam na kuvanje i topljenje snega. Dosta smo dobar i uigran tim, nema potrebe da se dogovaramo, već znamo šta ko treba da radi i bez dodatnog dogovaranja.
Uskoro bi trebalo da se pojavi i zadnja naveza – Lukić, Taneski i Kujundžić. Prošlo je već dosta vremena, njih još nema, a treba da se spuštamo dole. Brine me zašto toliko kasne, gde je problem?
Svi smo se odmorili, pojeli po neku supu, natopili vode i sami moramo krenuti dole do kampa 1 na 4400 metara, ne možemo više da ih čekamo, po svemu sudeći nešto su smislili. Počinjemo lagano da se navezujemo i idemo dole, opet preko glečera. Javaljam se ponovo Nikolaju, da silazimo i da stižemo na večeru. Sada nam je dosta lakše, bez silne opreme, koju smo izneli gore, idemo dosta brže i lakše i spuštanjem sa visine, dobijamo više kiseonika, pa se sve lakše podnosi čak i glavobolja koja je još prisutna.
Dolazimo do kampa 1 , tu nas čekaju Lukić i ekipa, gde dobijamo informaciju da nisu mogli više i da su svoje stvari zakopali u snegu. Opremu će izneti prekosutra, kad je plan da ponovo izlazimo na isti kamp . Odlazimo u agencijske jurte gde nas dočekuju Olga i Nikolaj sa spremnom večerom, obimnom i dobro pripremljenom kao i uvek. Hrane u ovom kampu ima u izobilju i to nam mnogo znači, vraća nam snagu.
Noć, prohladna, vedra. Ušuškani u svoje perjane vreće, osećamo se kao u raju. Vetar se lagano provlači izmedju šatora i tu pesmu narušava samo povremeno neka lavina koja se odvali sa okolnih litica. Često ustajem i izlazim napolje.
Hladno je. Svaki put se obradujem vraćanju u toplu vreću . Još više se radujem sutrašnjem danu, koji je predviđen za odmor.
A sve je počelo tako jednostavno, ideja se rodila i rešili smo da na prikladan način obeležimo jubilej kluba – 65 godina od osnivanja društva, a to nije mala stvar. Kako to kod nas sve počinje? Naravno, u kafani. Jednog novembarskog dana sedimo i počinjemo da razmenjujemo ideje, šta bi bilo najbolje da se organizuje za sledeću godinu tj. 2014. Da budem jasniji u kafani sede tri Aleksandara: Lukić, Damnjanović i ja. I tako posle porcije ćevapa i po kojeg pića, ja predložih Pamir. Odmah smo se svi složili, to bi bila prava priča. Kako ćemo to izvesti? Lako ćemo. Podelili smo obaveze za pripremu ekspedicije.
Da i sve se tako brzo odigralo. Prođe vreme ko od šale i evo nas sada na 4100. Ko bi rekao? A šta nas sve još čeka, to ćemo još videti.
Prođe i dan odmora, prođe i drugi dan i drugi uspon na kamp 2 i sve se, ako izuzmemo probleme sa stomakom, odvija po planu. Vreme nas služi dobro.
Deveti je dan već na ovim visinama i sutra rano ujutru, planiramo da krenemo na veću visinu – 6100 metara, gde je kamp 3, treba da iznesemo deo opreme i šator za istu. Spremili smo opremu i rance za jutarnji polazak, ostaje nam još da prenoćimo uz, još blago prisutne glavobolje, koje će se sutra sigurno povećati, odlaskom na veću visinu.
07.08.2014. budimo se u 04 h, polako se pakujemo, stavljamo dereze i izlazimo iz šatora, ovo jutro je najhladnije do sada, po prognozi koju dobijamo iz kampa 1 od Nikolaja temperature je -28°C. Moramo se sporo kretati zbog visine i smrzavamo se svi od reda, sunce se promalja po obroncima Pamira, al` nikako da nas ogreje, hladnoća nam se uvukla pod kožu i pored zubatog sunca, prsti mi mrznu svaki put, kada iz nekog razloga, skinem rukavicu.
Mislim na Joška, Davora i Miška, koji su ostali u kampu 1 zbog bolesti i problema sa stomakom, njima je bar sada toplo, nemaju muke kao mi iako su njihove muke druge vrste i nisu beznačajne. Znam tačno o čemu govorim, jer i ja, već dva – tri dana imam taj problem, pored visine, glavobolje i hladnoće, imam užasne bolove u stomaku i nisam valjano jeo tri dana. To je tako isrpljujuće. Gutam silne tablete i litre vode svaki dan, u nadi da će moja muka proći. Ovako je pitanje dokle ću izdržati.
Mislio sam da smo teže delove prošli i da više nećemo imati velikih uspona, ali Pamir je to, kako neki u agenciji kažu, jedan od najlakših vrhova preko 7000 m. Sada mi je jasno kakav je to marketinški trik, svi zbijamo šale na tu rečenicu, u nadi da ćemo šalom oterati tegobe i muke koje nas čekaju na zaleđenim liticama teškog Pamira. Čeka nas još 300 metara veoma strmog uspona do kampa 3, toliko teškog, da jedva uspevam da se saberem, pokušavam da mislim na lepe stvari, ne bih li oterao teške misli i muku u stomaku, ali ne vredi, jer nakon svakih 10 koraka bol me vraća u realnost. Idemo gore, cik -cak , levo deset koraka, pa pauza, desno deset koraka, pa pauza. Užasno teška deonica, bar meni. Mada ni drugi nisu ništa bolji, kada je taj uspon u pitanju, svi smo u istoj situaciji i svi smo jako premoreni.
Još nekoliko koraka i evo ga kamp, nekoliko koraka, teških kao da imam tegove na nogama. Još samo par koraka, opet bodrim sebe. Zavladao je neki muk u ekipi, nikome više nije do šale i smeha. I eto ga kamp 3. Pravimo pauzu. Opet jaka glavobolja. Postavljamo šatore, ostavljamo opremu i lagano krećemo do vrha Razdelnaja na 6210 metara. Još oko pola sata laganog hoda po platou. Razdelnaja vrh je ispenjan! Lepo je vreme i činjenica da smo uspeli u tome, nakon devet teških dana, nam popravlja raspoloženje. Svi vade svoje zastave, slikaju se i nakon toga krećemo do kampa i naravno čeka nas opet silazak do kampa 2. Sada će nam to biti opet olakšanje, ali isto tako, pomisao da to, za dva dana moramo ponovo da uradimo, kvari mi utisak i raspoloženje. Znam da tako mora, jedino tako možemo da savladamo visinu i sprečimo visinsku bolest.
U kampu 3 srećemo ponovo Tomaža, prijatelja iz Beograda, koji je na ovu ekspediciju krenuo u drugoj organizaciji. On ostaje gore i probaće večeras da ispenje vrh. Dogovorili smo se da nam ostavi svoj šator kako bismo mogli da ga koristimo nakon njegovog povratka. Ovaj dogovor nam mnogo znači i olakšava silazak do kampa 2.
Dan odmora i glavobolje je manje. Miško i Davor nas sustižu s danom zakašnjenja, ali dobro se sada osećaju i probaće i oni da ostvare svoj cilj. Odmaramo u našem kampu. Izbegavam da izlazim iz šatora, kako bih se što bolje odmorio. Moj problem je još prisutan i čini mi se sve gore i gore. Pokušavam nešto da pojedem, ali mi ne ide. Parče kobasice, Aca i ja jedemo sat vremena, a to je samo koji zalogaj, gubim apetit i jedem na silu. Bar je ekipa dobro raspoložena i zbijaju se šale kroz šatore, šale su uglavnom na naš račun i dobro je što nas drugi ne razumeju (pored naših šatora ima dosta drugih ekipa) .
Predveče izlazim iz šatora. Vidim pukotinu, koja je na jedan metar ispred sebe. Da li se naš kamp spustio ili se otvorila nova pukotina? Čini mi se, svakim satom pukotine su sve bliže našem kampu. Nadam se da će naš šator biti tu, kada se vratimo sa završnog uspona.
Dolaze novi oblaci ,polako nam se svako poslepodne približavaju i donose izmaglicu. Jutra su vedra ,al su podnevlja sa oblacima , nadam se da će nam vreme poslužiti i da ćemo uspetu u našoj nameri .
Jutrom krećemo ponovo do kampa 3, ovog puta nemamo nameru više da se vraćamo, sutra ranom zorom krećemo na završni uspon. Ovog puta se malo lakše krećemo, dobro smo se aklimatizovali. Davor ostaje u kampu 2, kasni za nama u aklimatizaciji i pokušaće uspon jedan dan kasnije.
Nešto pre tog teškog uspona, srećemo Tomaža, silazi sa završnog uspona. Uspeo je. Izašao je na vrh. Razmenjujemo informacije, daje nam potrebna uputstva i, kako smo se dogovoril, ostavlja svoj šator gore, da možemo mi da ga koristimo. Izlazimo do kampa 3 i naravno, odmah ulazimo u šatore na odmor, koji nam je preko potreban. Plan je da ujutru u 04 h ustanemo i krenemo. Nakon kraćeg odmora, uspevam da nađem agencijskog doktora koji je bio na toj visini, uzimam od njega još lekova za stomak, u nadi da će moj problem prestati, ali ništa mi ne pomaže.
Mimoilaze se grupe u kampu 3, neki silaze, drugi dolaze, a mi čekamo naš trenutak za polazak sa neizvesnošću. Neko nam je ranije rekao da se potrudimo da uklopimo uspon u pun mesec, navodno, tada je vreme mirno i bez vetra. Nismo baš tako planirali, ali nekako se to uklopilo, naš završni uspon biće u noći punog meseca.
Kuvam svoje poslednje obroke, pred upon, pripremam rezervne količine vode, proveravam ostale šatore. Svi su dobro. Javljam se Nikolaju, preko radio stanice i odlazimo na počinak. Jutro čekamo s neizvesnošću. Videćemo kakvo će biti.
10.08.2014. u 05:30 krećemo na uspon. Kasnili smo malo u startu, nisu svi mogli da ustanu na vreme. Nervoza i premor počinju da daju rezultate. Lukić nije mogao više da čeka, hladnoća ga načinje i kreće malo ranije na uspon. Mi za njim, nekih 15- ak minuta kasnije. Taneski je odustao u startu , nije ni izašao iz šatora. Nas šestoro krećemo na uspon sasvim polako. Vidim grupu, ispred nas se vide čeone lampe nekoliko penjača, nema ih mnogo, možda 10- ak.
Brzo se zagrevamo i svi smo dobro obučeni. Oprema nam ne manjka. Usponi su dosta teški, a na leđima su nam skoro prazni ranci, visina se teško podnosi i osećamo nedostatak kiseonika. Svaki korak je priča za sebe i ta priča traje i traje. Vreme prolazi, a mi lagano dobijamo na visini. Nismo pravili česte pauze, nikome se ne zaustavlja. Pravimo pauzu samo da pijemo vodu. Dolazimo do pred nož, još jedna veoma zahtevna deonica, pred izlazak na plato vrha. Sada smo na visini od 6600 m, gledam ispred sebe još jednu užasno strmu deonicu i novi uspon, a neko reče- jedan od lakših sedam hiljadaša!
Ko se to tako lako našalio s nama? Nijedan vrh preko 6000 ne može da bude lak, nikako na toj visini. Moj problem sa stomakom daje rezultate. Snage više nemam. Noge ne mogu da dižem i sve sam sporiji. Moje srce bi gore na vrh, a telo ne može. Pomisao da neću moći da izdržim mi se ne sviđa i pokušavam da ubedim sebe, da to mogu, al` telo se opire. Sedam na kamen i borim se sa sobom, moram ovde da odlučim, do vrha ima još minimum 5 sati, a treba i sići. Donosim za mene najtežu odluku da odustanem, srce mi se cepa od bola, ali moram tako. Okrećem se prema Damnjanoviću, nemam snage ni da mu kažem šta želim, samo mu dajem radio stanicu. Javljaj se na svaka 3 sata!
Nije mnogo govorio, samo me je zagrlio i rekao: „Ovo je pravi momenat da odustaneš.“
Okreće se i odlazi sa ostatkom grupe. Ostajem još neko vreme jecajući od plača s pogledom uperenim u njih, gledam njihov spori uspon i želja mi se budi da opet nastavim gore.
Znam da ne mogu više, nemam snage za to, nakon 5 dana muka sa stomakom.
Krećem polako da se spuštam, osvrćem se svakih 10 minuta i gledam kako napreduju.
Moj silazak je takođe bio užasno naporan, ali uspeo sam da se dovučem do šatora, jedva sam smogao snage da skinem opremu sa sebe, legao sam u vreću i momentalno zaspao.
Noć je. Nešto oko 24 h, čujem nešto. Kao, neko me zove. Osluškujem. Da li sanjam ili ne? Ponovo čujem moje ime i čujem stope u snegu. Ustajem. Otvaram šator. Tatjana dolazi. Odmah je pitam jel` sve u redu? Kako ste prošli?
Da, ispenjali smo vrh. Damnjanović nije dobro. Potrebna mu je pomoć.
Odmah ustajem iz vreće, oblačim se i uplašen da sve bude u redu, izlazim u hladnoću noći, da što pre stignem do njih da im pomognem. Uzimam termos sa malo vode, koliko mi je ostalo i brzim korakom idem do njih. Nisam morao mnogo, već su bili jako blizu kampa, dolazim do njih i pitam ih jel` sve u redu? Odmahuju glavom, vidno premoreni i iscrpljeni od oluje koja ih je zadesila na vrhu i samog završnog uspona koji je trajao jako dugo. Dajem im to malo vode što je ostalo i polako im pomažem da dođu do kampa. Pomažem im da skinu opremu sa sebe i uđu u svoje šatore. Napokon, nakon toliko vremena, premora i svega što ih je zadesilo na vrhu, mogu da predahnu i da se utople u svojim vrećama. Dobro se sve završilo, ostaje nam samo još da prespavamo i ujutru krećemo dole.
Dočekasmo i jutro, nismo rano ustali, nema potrebe, sada za tim. Polako izviruje jedan po jedan iz šatora sa osmehom na licu, čestitam im još jednom na uspehu. Spremamo šatore, pakujemo opremu i krećemo polako da silazimo. Ostavljamo jedan šator za Davora, on danas stiže i pokušaće uspon na vrh.
Ni sam ne znam kako, ali u sinoćnoj gužvi izgubio sam jednu derezu. Kao u u zemlju da je propala. Sve sam obišao po nekoliko puta, nema je. Sada treba sići dole po strmim deonicama leda sa jednom derezom. Nema druge. Samo tako se može. Silazim polako ukopavajući jednu derezu u sneg, to dosta iscrpljuje i traži koncentariju sve vreme. Dolazimo do kampa 2, pravimo pauzu, rasturamo i taj kamp i sada sa svom opremom, koju smo po dva puta iznosili, treba sići do kampa 1, preko glečera Lenjin, ponovo! Sav teret je sada na leđima, užasno teško je nositi sve to sada, nakon toliko dana u teškoj planini. Težina ranca mi oduzima dah, pokušavam da olakšam sebi teret dotežući gurtne, al` ne pomaže, teret je teret. I sve to sa jednom derezom!
Sada su Damnjanović i Peđa sa mnom u navezi, strpljivi su jako i pomažu mi da polako siđemo zahtevne deonice i delove gde su fiksna užad . Pukotine su se još više otvorile i treba još više snage da se preskoče. Na većim pukotinama skidam ranac i preskačem ih bez njega. Aca mi baca ranac i tako dalje, do nove. Sa rancem teško da bih mogao da ih preskočim.
To maltretiranje je trajalo ceo dan, pred veče stižemo do kampa 1, Nikola koji je ranije stigao do kampa, videvši nas, dolazi da nam pomogne, donosi nam vodu, bez koje smo ostali sat vremena pred dolazak u kamp 1. Voda nam mnogo znači.
Najzad kamp, radujem se kuvanoj večeri, Nikolaj (agencijski momak) izlazi i čestita nam na uspehu, vidno smo svi srećni i jako premoreni.
Ostao je samo još Davor da proba da ispenje vrh. Radio stanicom dobijamo informaciju da je odustao na 6600 m, vratio se u kamp 3, tamo će da prenoći i ujutru će polako za nama.
Naš silazak sa planine je pratilo i lošije vreme na većim visinama , kako smo silazili dole ,gore se kvarilo vreme , sišli smo u poslednjim trenucima , kasnije saznajemo da je vreme skoro zatvorilo uspone do daljnjeg za druge grupe .
U kampu su nam priredili odličnu večeru i kako je to kod njih praksa, svakoj grupi koja ispenje, spremaju tortu ili kolač, mi smo dobili kolač koji smo podelili s veselom i raspevanom grupom penjača iz Irana.
Nakon teškog dana, odlazimo u agencijske šatore, na prenoćište.
Sada nam samo ostaje da sutra polako siđemo do baznog kampa, nakon 12 dana u planini, zvanoj Pamir, sigurno ćemo se sećati ove, kako kažu „lake planine“ . Ponovo ćemo iskoristiti pogodnost naših nosača i deo opreme natovariti na konje i mule. Nikome se više ne nosi težak ranac do dole.Radujemo se silasku u bazni kamp, već 5 dana pričamo o toj famoznoj sauni i jedva čekamo da je ponovo posetimo.
Provešćemo još jedan dan u baznom kampu, odmarajući , prepakivajući opremu i čekajući Davora i Tatjanu da siđu do nas, kako bismo mogli kombijem da nastavimo put do Oša.
Dva dana čekanja u Ošu, do našeg leta, nas je jako umorilo, ali i to je deo ekspedicije i izazova. Sada možemo da se ukrcamo u naš prvi let i da za sobom ostavimo zanimljiv put, put kojim se ređe ide.
Vođa ekspedicije: Aleksandar Tijanić.