Лето 2004.
Ока нисмо склопили. Блесави Баварци су током целе ноћи пијанчили у ресторану Studihutte (2803 m), и смирили су се тек око пола пет ујутру, управо онда када смо се ми спремали за успон на Грос Глокнер (3798 m). Напољу је почело да свиће. Свежина нам сече образе и уши и говори да ће дан који је пред нама бити напоран и непредвидив. Погледи су нам били упрти у комад плавог неба који је одскакао од сивила околних облака.
Недељу дана прати нас лоше време. „Ваљда ће данас бити лепо“, рече Бојан и крупним корацима поче да граби ка Erchercog-Johanhutte (3454m). Начети умором и помало промрзли стигли смо до дома у пола девет. Стресосмо са себе снег, који провејава последња два сата, и уђосмо у топлу сиву просторију где нас кувар, иначе Кинез, мргодно погледа. Заменили смо чарапе, проверили опрему и ужурбано се распитасмо о успону код осталих пењача.
„Ја остајем овде!“, уплашено одбруси Исидора знајући да нас тројица нећемо одустати. „Ово ми је свадбено путовање. Немојте да га упропастите!“, додала је и погледом, који је у себи садржао мешавину страха и охрабрења, испратила наше сенке све док се оне нису изгубиле у густој магли.
Срђан и Бојан су необично весели и то ме храбри. Брзо пртим већ добро нападали снег и већ за нешто више од сата изашли смо на оштар гребен са чије су, и леве и десне стране, дубоки отсеци. Дерезе парају ветром углачану плочу леда која је свуда око нас, а ја, као први у навези, грабим нове висинске метре и правим ново сидриште.
Негде смо на око 3700 m. Врх је испред нас, али га од магле и снега не видимо. Уврћем још један ледни клин, проверавам сидриште и добро заваљен у снег довикујем Бојану да пење. Убрзо је до сидришта стигао и Срђан уз уздахе и коментар о ужасном времену: „Данас је 10. јули, а температура -8. Да не поверујеш!“
Сва тројица смо у сидришту. Слушамо гласове Пољака који су тик изнад нас, за једну дужину ужета. Одустали су. Враћају се назад. Питам се, ако је четворочлана екипа пољских алпиниста са најсавременијом опремом одустала тик испод врха, шта ми да радимо.
На лошем енглеском, старији бркати Пољак довикује да су услови лоши и да је даље тешко. После толико пређених километара, потрошеног новца и уложеног физичког напора, зар сада да одустанемо? Изненада, из густог снежног облака, у коме смо се уствари налазили, прасну гром, негде у нашој близини. Од силине удара клецнула су ми колена. Страх је почео све више да нас обузима.
„Удари ме по штаповима!“, повикао је Бојан, не схватајући да не зује његови штапови, већ ваздух око нас, наелектрисан од самог удара грома.
Кроз главу ми пролази сва наша опрема од метала: дерезе, карабинери, цепини… неће ваљда поново да удари? Беж’мо доле!
Неспретно брзо, извлачили смо уже и спремали се за абзајл. Са појаса скинух нови залеђени прусик, али у металну шипку убацих карабинер, од кога смо се опростили, кроз њега педесетметарско уже, и Срђан први поче да се спушта, затим Бојан, па ја. Пољак, који се спуштао последњи, неопрезно оде у клатно и улете у наше уже, паралелно постављено са њиховим. Једва се одмрсисмо и кренусмо да абзајлујемо још једну дужину ужета. Проламали су се повици видно уплашених Пољака, који су само пар минута раније прошли туда. Снег је падао све јаче, а ми смо се насумично спуштали грабећи по превоју у близини дома. Негде изнад нас гром је поново ударио. Добро је да смо се брзо спустили, помислих.
Одједном, испред нас провалија. Одавде нисмо дошли. У жељи да се сјуримо што брже, у страшној олуји, испустили смо правац из кога смо дошли. Наредних пола сата лутали смо дезоријентисани, али дома, који је требало да буде ту негде близу, није било.
Исцрпљени, једноставно одлучисмо да се увучемо у стену и да ту сачекамо да се време смири. Изнанада, облаци се развукоше и на пар стотина метара од нас угледасмо дом. Видно весели, што се све одиграло како треба, дошли смо у дом где нам је Исидора, још срећнија од нас, скувала чај. После два сата одмора и окрепљења кренули смо ка долини. Сунце се најзад пробило и брзо одагнало сиве облаке. Пред нама је лежала долина која својим амфитеатром подсећа на Грбају. Непрестано сам се освртао и посматрао Глокнер, окован ледом, исијавао је на подневном сунцу. Од олује, која је праскала пре непуних сат времена, остали су само светлуцави сметови.
Доћићемо поново!
Лазар Дојчиновић