Све је почело 5. августа 2003. Као и за сваку акцију, рано ујутро се завршавало са паковањем потребних ствари и хране за успон. Ни овај успон, успон на један од најтежих врхова Европе, није се разликовао по организацији од осталих на овој тури. Нисмо знали шта нас чека: глечер или сува стена, где су домови, да ли раде, да ли има воде и још прегршт питања било је без одговора. Срећом, екипа је била компактна, са пар људи који су били упућени у алпинизам. Скоро без алпинистичке опреме, сигурни у себе, кренули смо на Монт Червињо. Намерно га тако називам јер смо пели са италијанске стране.
У 9.00 кренули смо пут Червиња аутобусом, али са преседањем. Време између два аутобуса искористили смо за куповину хране. Нешто пред подне први пут угледасмо наш крајњи циљ. Осмеси на лицима, на уснама уздаси и речи: „И није тако оштар. Бар тако одавде изгледа!“ Осокољени претходним једнодневним успонима на захтевне врхове и вишечасовним боравком на висинама преко 4200 мнв на Мон Блану, знали смо да проблема са снагом и аклиматизацијом неће бити.
По доласку у Червињо распитали смо се о времену у локалном планинарском друштву. Још једна коцкица се сложила- наредна три дана са оптимистичном прогнозом. Око 13.00 кренусмо са тешким ранцима, препуним ствари, које нам неће требати на овом успону, из разлога које ћете прочитати касније, на планину голу и негостољубиву. Упркос томе, по њеним плећима гмижу колоне људи, од којих немају сви среће да у првом покушају учине оно што смо нас седморица постигли- да досегну до врха.
Прича почиње…
На почетку, одмах проблем: којим путем? Наравно, погрешним. ‘Ајде назад! За око два сата хода, по још увек зеленој природи, попесмо се на 2800 мнв, до дома који се реновирао и који је био затворен. Шта даље? Где са стварима? Куда води стаза, глечером или не?
Настављамо са комплетном опремом. Доста брзо смо добили на висини. То нас охрабри да ћемо успети до мрака да стигнемо до дома и зато смо прилично ретко правили кратке паузе. На једној од тих кратких пауза, умало да нам се пут прекине. Камен. Ни од куда. Право на нас! Величине фудбалске лопте, пао је са неба у и силним рикошетима изазвао повреду на Ивановом листу леве ноге. Моментално, сви заједно, потрчасмо дао најближе стене. Тај камен остао је мистерија до краја. Одакле ли се створио?
Стаза постаје све нејаснија и захтевнија, а ми све уморнији. Утркивање са мраком почиње. Иако се смркава прилично касно, око 22.00, код каменог зида који се пење уз помоћ ланца, стиже нас и та невоља. Нисмо могли са стварима уз тај ланац, па су Никола и Ламброс терет извукли ужетом, а ми- како је ко знао. Дом је био ту, на дохват руке. Стигосмо подно њега. Кад споменух Врагеца, сетих се да вас нисам упознао с екипом. За Ивана, Николу и Ламброса, који је био вођа екипе, сте већ чули. Ту смо били још и Шибалић, Милош, горе споменути Врагец и ја, Аца.
У дому тишина и мрак. Укључисмо батеријске лампе, а затим упалисмо и неке свеће. Тек под том светлошћу приметисмо да је дом одлично опремљен. Има плина, кревета, ћебади. Буквално свега што смо понели, изузев воде која нам је већ тада била при крају. Нешто смо прегризли и легли да спавамо око поноћи.
Прве пењачке екипе су у цик зоре, негде око 4.00, кренуле на пут који је и нас чекао. Ми смо се лагано покренули тек око 8.30. На путу су се смењивале окомите стазе, вертикалне, осигуране сајлама, ланцима или бродским ужадима. Од осигурања смо користили највише десет прстију на рукама, а тек смо се ту и тамо навезивали и то на местима где је било леда, јер је протекле ноћи нападао снег. Напредовали смо споро, али сигурно. На најопаснијем месту, на бродским лествама, десила су нам се два одвојена инцидента. Шибалићу је неки странац, како смо звали све, па и домаће Италијане, оборио камен на главу. На срећу, једини од нас, који је носио шлем све време био је управо Шиба. Други инцидент се десио мени, када ми је једна Немица, спуштајући се безбедно са осигурањем, згазила на руку која ми је у том тренутку била најбољи друг. Нисам издржао да јој не одбрусим на сочном српском језику.
Око 14.00 ето нас на врху. Срећни, уморни и све више жедни. Из ранаца вадимо чоколаде и фото-апарате док воду има само Љуба Врагец. Пописмо сви по гутљај два. Снег, којим сам напунио флашу непосредно пред врхом, још се није отопио. Поглед је био невероватан: Цермат са једне, Червињо са друге стране, била су једина насеља која се виде у мору врхова. Већином су то окомити гребенски врхови, али смо видели и шиљке који су штрчали из ледничких долина. О самој стени Матерхорна вам нећу много рећи изузев да је најближа зараван 1700 метара под ногама „освајача“.
Пола пута је прошло, али по мишљењу многих, остао је тежи део. Да бисмо себи олакшали силазак, користили смо абзајл кад год смо то могли. Сигурно смо петнаест, ако не и двадесет пута пустали уже. Срећом, сидришта има и више него што је потребно. Све је трајало до 21.00.
Опет мрак и тишина у дому. Притајено смо се смешили и честитали једни другима. Тек тада, на сигурном, почесмо да осећамо умор, бол, глад, а изнад свега неописиву жеђ. Како је утолити без воде? Превртасмо ствари по трпезарији- ни странци нису наивни, спавају са флашама поред глава. Тако и одосмо жедни на спавање.
Јутро је свануло лепше него икад. Или ми се тако чинило. После кратког паковања похитасмо према води-која-живот-значи, и ту смо лекцију врло добро научили. Чини ми се да смо у пар скокова стигли до првих поточића, који су се цедили из снежних крпа и са собом носили по мало песка и још којекавог наноса, али није нам сметало. Где ли нам је стала толика вода? Као да смо расушена бурад. Још брже кренусмо ка зеленој вегетацији која је била још увек далеко испод нас. Код првог дома, који се реновирао, направили смо последњу паузу на овој прелепој планини. Срећни и испуњени, сад већ на сигурном, на трави која је расла међу камењем, направисмо последње снимке за своје албуме. Даљи пут до кампа није донео ништа занимљиво. А тамо- пољупци, честитке, питања… неко време смо били на располагању, задовољавали знатижељу, али, пошто смо још исто вече кретали ка Београду, морали смо мало и ми да се одморимо, да искористимо удобност кампа, да скинемо тродневне наслаге зноја и прашине. Касно увече напустисмо Аосту са жељом да јој се једном вратимо.
Тако се нас седморица, мало случајно, мало срећно, а највише срцем, попесмо на Монт Червињо или Матерхорн, како ко више воли.
Александар Лукић