Sve je počelo 5. avgusta 2003. Kao i za svaku akciju, rano ujutro se završavalo sa pakovanjem potrebnih stvari i hrane za uspon. Ni ovaj uspon, uspon na jedan od najtežih vrhova Evrope, nije se razlikovao po organizaciji od ostalih na ovoj turi. Nismo znali šta nas čeka: glečer ili suva stena, gde su domovi, da li rade, da li ima vode i još pregršt pitanja bilo je bez odgovora. Srećom, ekipa je bila kompaktna, sa par ljudi koji su bili upućeni u alpinizam. Skoro bez alpinističke opreme, sigurni u sebe, krenuli smo na Mont Červinjo. Namerno ga tako nazivam jer smo peli sa italijanske strane.
U 9.00 krenuli smo put Červinja autobusom, ali sa presedanjem. Vreme između dva autobusa iskoristili smo za kupovinu hrane. Nešto pred podne prvi put ugledasmo naš krajnji cilj. Osmesi na licima, na usnama uzdasi i reči: „I nije tako oštar. Bar tako odavde izgleda!“ Osokoljeni prethodnim jednodnevnim usponima na zahtevne vrhove i višečasovnim boravkom na visinama preko 4200 mnv na Mon Blanu, znali smo da problema sa snagom i aklimatizacijom neće biti.
Po dolasku u Červinjo raspitali smo se o vremenu u lokalnom planinarskom društvu. Još jedna kockica se složila- naredna tri dana sa optimističnom prognozom. Oko 13.00 krenusmo sa teškim rancima, prepunim stvari, koje nam neće trebati na ovom usponu, iz razloga koje ćete pročitati kasnije, na planinu golu i negostoljubivu. Uprkos tome, po njenim plećima gmižu kolone ljudi, od kojih nemaju svi sreće da u prvom pokušaju učine ono što smo nas sedmorica postigli- da dosegnu do vrha.
Priča počinje…
Na početku, odmah problem: kojim putem? Naravno, pogrešnim. ‘Ajde nazad! Za oko dva sata hoda, po još uvek zelenoj prirodi, popesmo se na 2800 mnv, do doma koji se renovirao i koji je bio zatvoren. Šta dalje? Gde sa stvarima? Kuda vodi staza, glečerom ili ne?
Nastavljamo sa kompletnom opremom. Dosta brzo smo dobili na visini. To nas ohrabri da ćemo uspeti do mraka da stignemo do doma i zato smo prilično retko pravili kratke pauze. Na jednoj od tih kratkih pauza, umalo da nam se put prekine. Kamen. Ni od kuda. Pravo na nas! Veličine fudbalske lopte, pao je sa neba u i silnim rikošetima izazvao povredu na Ivanovom listu leve noge. Momentalno, svi zajedno, potrčasmo dao najbliže stene. Taj kamen ostao je misterija do kraja. Odakle li se stvorio?
Staza postaje sve nejasnija i zahtevnija, a mi sve umorniji. Utrkivanje sa mrakom počinje. Iako se smrkava prilično kasno, oko 22.00, kod kamenog zida koji se penje uz pomoć lanca, stiže nas i ta nevolja. Nismo mogli sa stvarima uz taj lanac, pa su Nikola i Lambros teret izvukli užetom, a mi- kako je ko znao. Dom je bio tu, na dohvat ruke. Stigosmo podno njega. Kad spomenuh Vrageca, setih se da vas nisam upoznao s ekipom. Za Ivana, Nikolu i Lambrosa, koji je bio vođa ekipe, ste već čuli. Tu smo bili još i Šibalić, Miloš, gore spomenuti Vragec i ja, Aca.
U domu tišina i mrak. Uključismo baterijske lampe, a zatim upalismo i neke sveće. Tek pod tom svetlošću primetismo da je dom odlično opremljen. Ima plina, kreveta, ćebadi. Bukvalno svega što smo poneli, izuzev vode koja nam je već tada bila pri kraju. Nešto smo pregrizli i legli da spavamo oko ponoći.
Prve penjačke ekipe su u cik zore, negde oko 4.00, krenule na put koji je i nas čekao. Mi smo se lagano pokrenuli tek oko 8.30. Na putu su se smenjivale okomite staze, vertikalne, osigurane sajlama, lancima ili brodskim užadima. Od osiguranja smo koristili najviše deset prstiju na rukama, a tek smo se tu i tamo navezivali i to na mestima gde je bilo leda, jer je protekle noći napadao sneg. Napredovali smo sporo, ali sigurno. Na najopasnijem mestu, na brodskim lestvama, desila su nam se dva odvojena incidenta. Šibaliću je neki stranac, kako smo zvali sve, pa i domaće Italijane, oborio kamen na glavu. Na sreću, jedini od nas, koji je nosio šlem sve vreme bio je upravo Šiba. Drugi incident se desio meni, kada mi je jedna Nemica, spuštajući se bezbedno sa osiguranjem, zgazila na ruku koja mi je u tom trenutku bila najbolji drug. Nisam izdržao da joj ne odbrusim na sočnom srpskom jeziku.
Oko 14.00 eto nas na vrhu. Srećni, umorni i sve više žedni. Iz ranaca vadimo čokolade i foto-aparate dok vodu ima samo Ljuba Vragec. Popismo svi po gutljaj dva. Sneg, kojim sam napunio flašu neposredno pred vrhom, još se nije otopio. Pogled je bio neverovatan: Cermat sa jedne, Červinjo sa druge strane, bila su jedina naselja koja se vide u moru vrhova. Većinom su to okomiti grebenski vrhovi, ali smo videli i šiljke koji su štrčali iz ledničkih dolina. O samoj steni Materhorna vam neću mnogo reći izuzev da je najbliža zaravan 1700 metara pod nogama „osvajača“.
Pola puta je prošlo, ali po mišljenju mnogih, ostao je teži deo. Da bismo sebi olakšali silazak, koristili smo abzajl kad god smo to mogli. Sigurno smo petnaest, ako ne i dvadeset puta pustali uže. Srećom, sidrišta ima i više nego što je potrebno. Sve je trajalo do 21.00.
Opet mrak i tišina u domu. Pritajeno smo se smešili i čestitali jedni drugima. Tek tada, na sigurnom, počesmo da osećamo umor, bol, glad, a iznad svega neopisivu žeđ. Kako je utoliti bez vode? Prevrtasmo stvari po trpezariji- ni stranci nisu naivni, spavaju sa flašama pored glava. Tako i odosmo žedni na spavanje.
Jutro je svanulo lepše nego ikad. Ili mi se tako činilo. Posle kratkog pakovanja pohitasmo prema vodi-koja-život-znači, i tu smo lekciju vrlo dobro naučili. Čini mi se da smo u par skokova stigli do prvih potočića, koji su se cedili iz snežnih krpa i sa sobom nosili po malo peska i još kojekavog nanosa, ali nije nam smetalo. Gde li nam je stala tolika voda? Kao da smo rasušena burad. Još brže krenusmo ka zelenoj vegetaciji koja je bila još uvek daleko ispod nas. Kod prvog doma, koji se renovirao, napravili smo poslednju pauzu na ovoj prelepoj planini. Srećni i ispunjeni, sad već na sigurnom, na travi koja je rasla među kamenjem, napravismo poslednje snimke za svoje albume. Dalji put do kampa nije doneo ništa zanimljivo. A tamo- poljupci, čestitke, pitanja… neko vreme smo bili na raspolaganju, zadovoljavali znatiželju, ali, pošto smo još isto veče kretali ka Beogradu, morali smo malo i mi da se odmorimo, da iskoristimo udobnost kampa, da skinemo trodnevne naslage znoja i prašine. Kasno uveče napustismo Aostu sa željom da joj se jednom vratimo.
Tako se nas sedmorica, malo slučajno, malo srećno, a najviše srcem, popesmo na Mont Červinjo ili Materhorn, kako ko više voli.
Aleksandar Lukić