Шаторско платно је лудачки лупало на ветру који је са запада доносио влагу са бескрајног Пацифика. Гризао је наше образе док смо чекали на знак за покрет. Одужило се већ превише. Прошла је читава вечност од кад смо напустили удобност топлих врећа, ставили већ спремне ранце на леђа и погледа, упртих у мркли мрак, чекали. Раше још нема. Баш је нашао кад ће да се успава, Берлина је право место за мало дужу дремку док те другари чекају на ветрометини и дебелом минусу. Цупкам у месту да загрејем већ хладне ножне прсте, али са мало успеха. Утом Шуки израња из мрака:
„Френ је јако лоше, Раша је код ње.“
Коначно се појављује Раша. По гесикулацији нам је свима јасно да наша другарица нема дозволу планине да бар покуша. Исцрпљеност, слабост, јак кашаљ, симптоми који говоре да је висинска болест полако обузима. Оно још мало снаге искористиће да се спусти чим сване до Нида и касније ниже, ка Плази. Немамо времена ни да размишљамо да ли је то лош знак. Свак са својим демонима, у мантри сопственог дисања крећемо на дуго ишчекивано последње поглавље одисеје за коју се већ дуго припремамо. Још 1000 вертикалних метара нас дели од остварења сна и циља наших тренинга. Cerro Aconcagua. Највиши врх Анда, навиши врх јужно од Екватора и западно од Гринича. Највиши врх ван aзијског континета. Еверест за свакога – како многи описују овај врх. Тако близу, а тако далеко.
„Идемо!“
Једва чујемо Рашу од ветра, али сви као један, формирамо већ устаљену колону, уиграну у претходних петнаестак дана. Влада и Шуки су иза мене, испред још девет чеоних лампи пробија се кроз вертикалну камену пустош пред нама. На челу гази Раша, по њему већ добро познатој стази ка врху, којем се враћа по трећи пут.
Још од када сам крајем деведесетих година прошлог века први пут дограбио роман „Олуја на Аконкагви“ Тибора Секеља, знао сам да ћу једном морати да одем тамо. Сваки пут када бисмо отишли у Зрењанин, обожавао сам да претурам по огромној библиотеци у дневној соби, а посебно по делу који је обиловао књигама о планинарењу, експедицијама, путовањима и разноразним истраживањима. Једна од тих књига које сам прогутао у даху је и „Олуја“, књига која вас обузме до те мере да не можете да престанете да је читате док не стигнете до последње стране. А онда пожелите да почнете испочетка поново. Први пут сам је прочитао за једно послеподне, без ручка и вечере, без дизања главе, изваљен у соби са црвеним сталажама. Путовао сам са Тибором кроз Аргентину, са мулеросима обилазио глечере Хорконеса, дрхтао од зиме заједно са његовим другарима. Пар црно белих фотографија у књизи само су допуњавале филм који ми се већ одмотавао пред очима. Аутобиографски филм о жељи и страсти малог човека и о суровој и прелепој, грандиозној природи. Знао сам већ тада сигурно да ћу једног дана газити по плећима тог дивног горостаса Анда. Ипак, пролазиле су године и „Олују“ сам читао још неколико пута, сада већ и својим клинцима, али ми породичне и пословне обавезе нису дозвољавале ни да помислим о једној таквој пустоловини. Накупило се планинарског искуства, ноћи проведених по шаторима и домовима, километара у гојзерицама, накапало је зноја са чела, али никако да се укаже макар трачак идеје о одласку на пут са оне стране Земљине кугле. Све до лета 2011.
Јаћима сам упознао у јесен те године. Седели смо у „Малој фабрици укуса“ и причали о детаљима експедиције коју организује Extreem Summit Team у фебруару наредне године. Мендоза, Пенитентес, Плаза, опрема, исхрана, хидратација, екипа са целог Балкана. Теме су се саме ређале. Преко ноћи сам одлучио да им се прикључим. Наредних пар месеци је протекло у припремама. Јутарња трчања или бицикл. Кошутњак и Ада су ме се нагледали тих дана. Неколико пута сам пешачио до Авале и назад. Рано ујутро бих спаковао мали ранац, који је, сем мешине са водом и пар бонжита, имао још само пакет киселе воде који сам покупио у шпајзу. Десетак кила за трекинг од тридесетак километара. Преко Авале, поред торња, доле до Чарапићевог бреста на телећу чорбицу и брзо назад. Оно мало светских градова које сам посетио и упознао тешко да могу да се пореде са Београдом по могућностима за разноразне outdoor активности. Две реке, Авала и Космај, Ада, Кошутњак и још неколико уређених шума нису само локације где можете да проведете угодно поподне, већ озбиљна вежбалишта и тренинг-полигони где је могуће припремити и тело и дух на најтеже напоре, равне онима са успона на највише врхове света. Нажалост, сем пикник излетника и роштиљџија, мало је активних људи тамо. Тек понеки бицилкиста, тркач или шетач, а и они најчешће у дугим летњим данима. На Ади, где сам најчешће тренирао у рана зимска јутра, није било живе душе до чувеног маратонца Драге Кнежевића, који је упорно и лагано вртео своје кругове.
Пар слободних викенда сам искористио да, заједно са Рашом и Владом, које сам упознао у међувремену, и другарима из „Радничког“ скокнем до Ртања. Велика висинска разлика релативно ниског пирамидалног врха одличан је полигон за табанање узбрдо. Јаћим је инсистирао да одрадимо over and out, како смо ми у шали назвали двоструки излазак на Ртањ у дану: прво са севера, да бисмо се спустили на јужну страну и вратили се истим путем назад. Беше то дуг, дуг дан у коме су ми друштво правили Влада и два опасна Победаша: Соко и Бобиша. Соко, сем што купих од њега техничке алпинистичке ципеле (које знају пут и саме иду, како их је сад већ бивши власник рекламирао и у којима је две године раније попео управо Аконкагву), беше и добар извор информација о ономе шта наш чека у Јужној Америци и у висинама Анда. Веран сапутник ми беше и онај пакет киселе који ме верно пратио тих пар месеци. Сјајан спортски реквизит и због тога што га, након дугог дана тегљења, кад му тежина задупла, није за бацити јер увек имате утисак да носите неку вредност са собом. А и не знам како би Сашки објаснио где је она вода коју узесмо у продавници прошле недеље. Довољни су били чудни погледи и одмахивање главом приликом самог паковања ранца пред сутрашњу акцију.
Последњи озбиљан тренинг имали смо на Рили пет недеља пред полазак. Влади и мени придружила се екипа из Лазаревца, Раша и Деки, обојица већ „андисти“. Дуг пут до Боровеца, где нас је чекао Јаћим, искористили смо да се добро упознамо и попунимо све непознанице везане за предстојећи пут. Кренули смо из Београда у касно поподне, на крају радног дана, па је потпуно разумљива била одлука да ипак преноћимо у Димитровграду и пут наставимо сутрадан рано ујутро не бисмо ли стигли у Боровец на прву гондолу. Roadhouse blues, врста камионџијске кафане поред пута, најближи је опис нашег смештаја на самој граници са Бугарском. Ипак смо за мале новце имали сасвим пристојан смештај по планинарским нормама. После краћег чекања на граници са ЕУ (увек ми је некако ЕУ била са друге стране, на западу, али ‘ајд) и вожње по бугарским солидним путевима, и ето нас те се срдачно поздрављамо са Јаћимом у Боровецу. Не задржавамо се превише да бисмо стигли до Хиже Мусала за дана. Остављамо Јаћима и крећемо на двадесетак минута удобне вожње, са дивним погледом на осунчану долину у коју се ушушкао овај скијашки центар. Следе четири добра сата прћења девичанске стазе, некада до појаса дубоког младог пршића и хвата нас мрак пред самим домом. Шкрипа снега под гојзерицама само нам потврђује оно што нам говоре утрнули образи и прсти. Дебео је минус, али се радујемо удобности дома и добро познатој топлој чорби од боба. Мало ме буни што нема ни трачка светла из дома који би требало да је ту пред нама али коначно схватам зашто је Јаћим инсистирао да понесемо шаторе. Божић је по грегоријанском календару, а браћа Бугари не одмичу много за нама по питању нерадних дана. Дом не ради и већ ширимо шаторе у заветрини. Нема времена за кукање, ваља натопити воде за сутрашњи успон. Мој цимер Влада, који је возио све време од Београда, као да не зна где је лево. Зезамо се да га је већ одвалио висињак на 2400 метара надморске висине али умор полако узима данак и полако се гасимо. Успевамо да се довољно брзо попакујемо у топле вреће и већ топим снег да коначно посрчемо ту топлу чорбу. Грејемо се изнутра сваком новом кашиком топле инстант супе и брзо заборављамо на напор дана иза нас. Креће шала, форе и фазони које могу само да изроде планински вукови и дуге ноћи планинске. Причамо о свему и свачему, жагор допире и из комшијског шатора. Звезде су већ засуле кристално црно небо над нама. Скоро минус двадесет.
„Јеси ли ти некад биваковао у планини?“ питам Владу.
„Ма јок!“ прекиде ме одсечан одговор.
„Па добро, јеси лети, можда не зими, ал’ лети сигурно јеси.“ покушавам да му изнудим признање, бар неко искуство из планине.
„Ма јок!“ каже Влада и тоне у сан праведника.
И мене побеђује сан уз мисли о томе шта нас чека с оне стране Атлантика. Не борим се превише, Владино уједначено дисање ми ионако није ваљан саговорник. А сутра нас чека нови дан, нови напори и нове награде. И чека нас Аконкагва.
Полако се румени небо преко јужног гребена Аконкагве. У заветрини Индепенденције намештамо дерезе. Сваки покрет је успорен и захтева неколико удаха реског разређеног ваздуха. Попио сам шољу још увек врло топлог чаја из термоса и појео три зрна неког јужноамеричког кикирикија или нешто слично њему. Ваља кренути. Над нама је гребен преко кога улазимо у траверзу која води до под сам врх. Колико је само бесконачно дугачка та наизглед равна стаза која пречи готово читаву западну страну планине при самом њеном врху. Ветар је упорно брисао са десне стране да ме је скоро обарао на падину. Отегло се, а стаза је све стрмија и стрмија. После неколико година самоће довлачим се до под стену, где одмарају другари које сам пратио испред себе. Потпуно је свануло. Шуки је већ стрчао низ планину. Храбри нас да је врх близу и да смо већ успели. Нисам стигао ни да га питам како је горе. После десетак минута паузе крећемо даље успореним корацима. Доктор остаје лежећи на леђима потпуно истрошен. Ту је за њега крај успона, али не и експедиције. Ваља му се вратити у сигурност шатора који је неколико сати хода испод.
Сећам се Рашиних речи да је до Каналете пола, а одатле друга половина успона. Сам превод са шпанског даје опис овог дела упона – олук. И то онај вертикални део олука. Верујем да могу до горе. Бодрим се сада већ наглас. Ветар распршује моје речи па другари и не примећују да причам сам са собом.
У првих десетак метара је врло стрм успон и стаза се припија уз саму стену нижег јужног врха. Са десне стране нас надвисује крушљива стена препуна облутака из неког праисторијског океана. Повремено се примам и за њих. Ноге су тешке као да су од олова. Борим се за удах, па за следећи, па за следећи. Кораци се ређају један за другим у бескрајну ниску. Каналета се лагано исправља и завија улево. Облаци пролећу кроз мене дајући приказ ветра који неумољиво шиба. Један за другим другови се враћају са врха и бодре ме да истрајем. Леденице са бркова и носа ми дају назнаку колико је хладно. Али више не осећам хладноћу. Преиспитујем се да ли ми је добро или само трипујем омамљен недостатком кисеоника у мозгу. Причам сам са собом ту тик испод гребена који спаја два врха Аконкагве. И не размишљам о вертикалном амбису ту преко гребена пар метара од мене, који се обрушава на југ све до Плазе Франције, две хиљаде метара ниже. Осврћем се и погледом тражим Владу испод мене. Цимер је петнаестак метара ниже, лагано сакупља један по један метар и не одустаје. Иза њега јужни врх у висини на којој и сам стојим. Осмех ми криви испуцале усне. Још педесетак метара значи. Вршни гребен, јужни врх у позадини, Влада који излази за мном, Раша који маше са самог врха изнад нас – све ми то даје снагу и последње метре готово да прелећем. И ето ме на врху.
Не знам ни сам шта сам очекивао, али немам никакав доживљај ту на врху. Кратко се поздрављам са Владом, сликамо се и након десетак минута напуштам то парче камена које сам толико дуго сањао.
Не осећам никакву еуфорију, ни срећу ни тугу. Одлазим без последњег погледа преко рамена. Лако. Знам шта сам уложио да бих тих десетак минута стајао на том месту. И враћам се журно да то надокнадим. Празан и безосећајан.
Огроман талас емоција ће ме преплавити сутрадан док се будемо спустали ка Ниду, помажући тешко оболелом другу. Емоције су навирале изнова и изнова, на сваку помисао на Сашку, Нику, Тонија и Андреја. Породицу, моју највећу планину. Касније, на Плази кроз грцаје проговорих неколике речи за тих шездесетак долара колико платих десет минута плакања кроз сателитски телефон. И не сећам се да ли сам им уопште рекао оно што сам имао да им кажем. Ипак сигуран сам да им је било јасно.
Да ли човек мора да оде на крај света да схвати шта му је најважније у животу? Да схвати да су те далеке планине само мрвице наспрам огромних хридина које имамо одмах поред себе.
Моја Аконкагва спава ту поред мене.
Александар Дамњановић