Прошлогодишње лутање по беспућима Албанског дела Проклетија је оставило на нас велико одушевљење и искуство какво се ретко где среће. Завијање вукова, ноћи проведене у нетакнутом и суровом пространству, окружени прелепим врховима, још у потпуности, неистражених Динарида. Такво искуство, које природа пружа, подстакне човека да добро размисли где иде и шта ради. Мој пут је постао сасвим случајно или некако намерно, пут кроз нетакнута пространства и такав пут је нешто што мене чини задовљним и срећним.
Свестан чињенице да смо прошле године само дотакли мали део Албанског масива Проклетија, реших да организујем и ове године екипу која се већ показала као добар тим, за такву врсту авантуре и кренемо у нове путеве, у нова пространства, у нади да ћемо и ове године успети да осетимо дивљину Проклетија . Нисам себи задавао строге циљеве ни задатке, једноставно смо кренули, па куда нас пут однесе. Препустићемо се планини и њеном даху, па ћемо видети шта ће нам Проклетије приредити.
Екипа слична као прошле године, само мало појачана, сада је ту, поред Татјане Зајец, Моране Зајец, Давора Рајшела и нови део екипе, тј. Катарина Шимичић, Колет Келић и ја.
Нас шесторо се одважило да крене нови пут у нетакнуту дивљину Проклетија .
Тако и би. Након пар дана проведених у Грбаји на Табору планинара, спаковали смо наше ствари, опрему и кренули у непознато.
Уторак – 02.07. одлазимо возилом до долине Ропојане где стављамо исто. Наш први део пута је сличан ономе од прошле године. План је да дођемо до долине ( Фуша е Руницес ) где бисмо поставили први камп на месту где смо прошле године нашли воду. Кренули смо лагано преко долине Ропојане, није превише вруће, што нам и одговара. Крећемо се лагано да се не оптерећујемо додатно поред тешких ранаца у којима је комплетна опрема за камповање и зимске успоне. Проклетије су ове године пуне снега и без адекватне опреме је сулудо кретати се високо.
Долазимо до Змињег језера, које је прошле године имало воде, али сада, на наше одушевљење, цела долина је под водом и језеро је три пута веће него прошле године.Боја му је смарагдно зелена и прозирна, а из њега излазе борови, који му дају посебну мистику.
Наравно, купамо се у њему, али овог пута само на кратко, јер је вода сувише хладна за дужи боравак у њој. С тога смо се само освежили и наставили даље, путем који нам је језеро диктирало, заправо, добар део стазе је сада под водом и морамо да обилазимо кроз густо растиње, шибље и балване, које је лавина оборила. Након неког времена смо изашли на чистину, али изгребани и преморени од борбе с грањем. Ту смо решили да припремимо себи ручак, а затим наставимо даље успон.
Следи успон кроз густу шуму и излазак на плато Руницес, који је заправо глечерска морена, растресити материјал који је глечер, некада давно нагомилао. Сада је прелепи зелени плато на висини од 1500 мнв. Ту одлазимо до извора, где сада има доста воде, за разлику од прошле године, где је само капљала вода. Пунимо боце, одлазимо још 100 метара до борове шуме и дижемо наш први камп. Вече уз логорску ватру и кобасице на штапу, је било баш оно што нам је требало . Поред нас пролазе Чеси, њих је четворо, питају нас за воду и након размењених информација ко, где иде, одлазе даље до извора, где постављају камп.
Ноћ, мирна и тиха, а струјање ветра кроз крошње борове шуме, звучало је као успаванка.
Јутро нас је дочекало осунчано, сунце се стидљиво пробијало кроз иглице борова. Тек смо тада схватили лепоту места за наш први камп. Уживам у лепоти и мирисима јутра на планини, сл нећу моћи дуго , морамо да се пакујемо и крећемо даље према себи задатим циљевима .
Лаган доручак, паковање и полазак. Идемо на успон од око 600 метара, преко превоја Буни и Руницес, који је на висини од 2122 метра. Сунце је све јаче, а наши ранци тешки, па нам се чини да успону нема краја. Али, човек све заборави када се окрене и погледа према тестерастим врховима који нас окружују. Остајем нем од лепоте којом сам окружен. Нема тих речи које могу описати пространство и врхове који се ређају у недоглед.
Како добијамо на висини, тако је снег присутнији, што нам доста олакшава кретање, расхладује нас, али зато су неки делови клизави и стрми па захтевају додатну пажњу. Снежници су за сада уски и успевамо да их прегазимо, уз максималну концентрацију,без дереза.
Излазимо на превој. У једној котлини на самом превоју, налази се право горско око плаве боје, ледничко језеро, шиљати врхови, окно у стени и толико тога што нас окружује, чини овај превој једним од најлепших које сам до сада видео. Још нисмо како треба изашли на превој између две долине, а већ гледамо којим гребеном се шта може попети.
Прелазимо још неколико снежника и излазимо на сам превој, опчињени лепотом са свих страна, стојимо и уживамо. Неко рече:“Где ћемо сад?“. Гледам десно – стрми ,шиљати врх, а лево – травната стрмина према Бојсу. Тања и Давор су одлучили да се окушају у стени према, док ми идемо према Бојсу, па докле стигнемо. Ослобадјамо се опреме, ранчева и крећемо полако на успон. Пратимо полако погледом Тању и Давора који су већ стигли до подножја стене. Губимо их из вида. Ходамо лагано, нешто ми у глави каже – стани. Застајем. Испред мене полако се подвуче под камен мали поскок. Чудан је начин којим животиње комуницирају са нама. Након сат времена излазимо на зелену зараван. На, око 2200 мнв, постављена је камена пирамида, изгледа као неки мали врх, али изнад нас су оштри циркови Бојса. Погледом их испраћам, не бих ли пронашао пут кроз њих, али не видим сигуран пролаз. Ипак ћемо се задовољити и овим, После напорног успона, цело пре подне. Колет нас чека на превоју, греје воду за кување, па ми пожурисмо да сиђемо, да нешто скувамо.
Седимо на превоју и покушавамо да надјемо погледом Тању и Давора, аил без успеха. Након скоро сат и по чујемо повике, гледамо и видимо две тачкице како се померају на врху. Успели су. Радост с обе стране,, на врху и на превоју. Врх који су попели на мојој карти нема име.То није чудна појава. Пуно је неименованих врхова на Проклетијама, пуно је оних неиспењаних врхова у целом масиву. По повратку у Београд сам добио информацију да је то један од врхова Маја Малисорес 2421 мнв .
Опет их губимо из вида. Сада је већ стрепња присутна. Како ће сићи? Пролази време. Чујемо понеки камен како се одвали са стене, чујемо и понеку препирку у даљини и тако знамо да су још тамо. Крећем полако да пењем према стени, у нади да ћу прићи ближе и видети их .Излазим под снежник, под самом стеном и успевам да видим ситне контуре у масивној стени . Добро, силазе полако.Чекам. Најзад, после сат времена ево их иду, подигнутих руку и са осмехом на лицу. Сада ми је лакше. На сигурном су са. Као траг да су испели овај неименовани врх од 2421 мнв, су оставили две гуртне у стени приликом абзајла.
Силазимо на превој, одмарамо на сунцу, спремамо ручак и крећемо лагано да силазимо према Буни језерима.Долазимо до стене – платоа, изнад самог језера, где дижемо наш други камп. Давор и Каћа одлазе до језера да напуне флаше водом, која нам треба за кување. Ми постављамо шаторе. Гледам у језеро и не могу да верујем да се купају у леденој води, по којој још пливају санте леда. Од саме помисли на то, постаје ми јако хладно.
Спушта се вече, седимо и уживамо у заласку сунца. Овај камп нам је на прелепој локацији с погледом на Буни језера. Договор је да сутра крећемо на Маја е Језерце, највиши врх на Проклетијама. Снега има доста и потребна је комплетна опрема за зимске успоне. Колет одлучује да остане у кампу, нема опрему за овакве успоне. Пакујемо ранце, да буду спремни за јутарњи полазак и одлазимо на починак раније, одмор нам је неоходан.
Јутро – 04.07.2013. устајем, полако се извлачим из шатора, кувам кафу и будим остале. Договор је да се у 06:00 х крене на успон, што смо и урадили. Давор ми показује испод нас једног планинара, пролази испод стене где је наш камп, не примећујући нас.
Гледам га како одлази у снежник, путем ка Језерцету. Предпостављам да иде тамо.
Крећемо и ми. Након 100 метара стављамо дерезе и улазимо у снег. Ходамо лагано да се не грејемо превише. Након сат времена ходања по удолинама испод Језерцета наилазим на трагове поменутог планинара. Видим да и даље хода без дереза. Мислим у себи:“Или је толико самоуверен и спреман или . . . шта већ ?“.
Почињемо успон према стрмом кулоару, свима нам је ово први успон на Језерски Врх. По мојим информацијама знам којом се трасом пење исти, левим кулоаром до стене па даље на сипар, тако и планирамо да урадимо, али у једном моменту Тања каже: Ево га планинар од малопре!“, иде десним усеком преко пукотина. Стојимо и гледамо. Знам да то није редовна стаза за успон. Ми ипак идемо како треба. Нећемо га пратити.
Наједном Тања виче“Ааа. . . , паде!“, окрећем се и гледам ко пада.Прво сам помисло – неко од нас. Тања показује на кулоар, гледам. Не видим ништа. Тања ми потврдјује да је планинар упао у пукотину. Пролази неколико секунди и видимо како му глава извирује из пукотине. Човек се држи за главу и превија се од болова.
Без и једног секунда премишљања одлучио сам да идемо горе до њега да му помогнемо. Навезујемо се. Прва навеза Тања и Давор. На себе навезујем Морану и Каћу. Крећемо да улазимо у стрми процеп измедју две стене. Како пењемо, видимо да је све стрмији. Тања и Давор долазе до њега, након неколико минута и ми. Улазимо у пукотину, јер је сигурније него бити на стрмом снежнику. Покушавамо да се споразумемо с њим на штуром његовом енглеском језику. Каже да је поломио раме, рука му виси , изгледа да је испало раме. Тања и Морана имају искуства у пружању помоћи, стављају му руку у мараму, аил он је упорно вади и пушта да виси, ваљда му је то бољи положај због болова, дају му јаке лекове за бол. Ервин се зове и из Албаније је. Не могу да верујем да је кренуо на тако захтеван успон без дереза. Где му је памет била?
Покушавамо да позовемо ГСС, али због лошег сигнала , преусмерења позива на надлежност Албаније и пола сата препирања, одлучујемо да га сами спуштамо са планине бар на сигурно. Договорили смо се. Тања и Давор га спуштају на сигурно, док не дође помоћ, а ми настављамо на успон истим смером којим је он кренуо, тако нам се учинило најбоље у том тренутку. Већ смо ушли високо у снежник.
Као по договору одмах крећемо у акцију. Давор навезује Ервина , ја постављам сидриште, Тања му даје своје дерезе и појас. За који час све је спремно, Давор почиње са спуштањем Ервина до пола стрмине, па опет тако до сигуног платоа, уже је 30 метара, па мора тако.
Каћа и ја се навезујемо и крећемо на успон. Морана и Тања остају у пукотини, чекајући да се врати Давор након спуштања,па да наставе успон. Крећем први да излазим на стрмину, заобилазећи пукотине. Снег је у хладу и добро држи.Након неког времена улазимо у ужи део ( левак ), не делује ми сигурно. Испод снега су огромни отвори и пукотине. Крећемо лево и улазимо у део измедју стене и снежника, који делује добро за пењање. Да, али само делује. Када сам стао, сишао сам са снежника. Нога ми пропада кроз пукотину. Успевам да се задржим рукама за стену. „Само сам изгребао руку“, добро је. Крећемо полако у стену поред снежника. Мокра је, крушљива, сваки камен стена је одвојена од друге. Немам за шта да се ваљано ухватим. Полако, навезани, држећи ђонове ципела, ја Каћи , Каћа мени где треба, излазимо из крушљивог дела стене. Без журбе идемо, мало се држећи за стену, мало користећи цепине, забадајући их у снежник. Испод ногу бежи камење. На неким деловима пузимо. Панталоне сам скроз исцепао. Успевамо да изађемо из левка на камени сипар.
Полако ходајући, по оштром каменом сипару, као по љускама од јаја, како не бисмо померили који камичак и направили лавину камења, која би се сјурила на наше другаре, долазимо до прве стабилне стене и седамо на њу. Испод нас стрмина, а поглед нам се пружа целом долином Ропојане и превоја према Руницесу. Опчињени лепотом крајолика и још под утицајем свега што се непосредно догодило, седимо без речи и гледамо у даљину.
Трудим се да се не померам. Испод ногу ми клизају каменчићи. Руком склањам оне веће да не би одлетели. Каћа, с осмехом на лицу, полако скида ранац, вади своју кесицу са дуваном, танким прстима ставља филтер на дувански папир и полако завија цигару. Задовољна пали свој цигару, уживајући у сваком диму. Гледамо мало испод нас, мало изнад, тражећи погледом нови смер којим треба прећи следећу деоницу.У недоумици смо. Да ли ићи снегом који је сад осунчан и клизав, или ситним стрмим кулоаром, који бежи под ногама? Остављамо недоумицу за касније, кад , стигну другари, па ћемо заједно одлучити. Седимо и уживамо у овом тренутку.
Понекад се, у тешким моментима у планини, запитам шта ми је све ово требало, како би било да сам сада у топлом дому, уживам уз кафу или тако нешто, а онда, брзо прођу те негативне мисли, осврнем се, видим где се налазим и брзо се покајем што сам уопште помислио да овакву лепоту природе заменим са монотоном кућном атмосфером.
Тек након свега што прођем у планини, прегазим стене, покиснем на киши, осетим топлину сунца, дах ветра на великим висинама, схватим величину тога што радим и колико је све то незаменљиво.
Прошло је скоро више од пола сата како одмарамо на стени, ево и наших другара , излазе из левка. Они ипак иду још по снежнику, долазе до нас и ту се договарамо како даље. Ервин је сада на сигурном и чека нас да сиђемо и да га водимо до нашег кампа. У међувремену се јавља Албански ГСС. Кажу да шаљу хеликоптер. Покушали смо да им објаснимо да није потребан хеликоптер, већ само двоје – троје људи, који би спустили Ервина, они су инсистирели да га пошаљу. Сада смо сви ту, на стрмом кулоару. Давор испробава снег и даје знак да можемо преко њега. Још је стабилан. Стављамо дерезе поново, навезујемо се и крећемо преко задњег дела снега до стабилне стене. Доласком до стене видимо и прву маркацију. Сада смо на редовном планинарском путу. Пред сам врх, Давор поставља осигурање и прелазимо стрми снежник. Изласком из снежника чека нас сипар, ситан, нестабилан, бежи под ногама. Идемо полако, паралелно. Тања је поред мене и тек што је једва, лаким додиром дотакла блок стене велићине 1м x 1м, он пролеће поред мене невероватном снагом и брзином. Почиње да крши и ломи тачно у левак из ког смо изашли. Осећају се варнице у ваздуху од силине удара блока у стену. Давор каже да је оставио Ервина на платоу испод усека, што значи да је стена отишла право на њега. Надамо се да није оно најгоре, већ га је доста тога снашло. Касније, када смо сишли, видели смо да је стена дошла скоро до места где је он лежао, вероватно од страха да не падне, опет нешто на њега, Ервин се померио ниже испод великог болдера, где је заштићен од свега. Ту га касније налазимо.
.
Прошли смо све тешке и несигурне деонице. На гребену смо. Видимо велики метални крст. Добро је. Успели смо. Сада је око 12х. Стижемо на врх, уписујемо се у књигу. Питам се да ли је ово први успон овим смером? Нисам још чуо да је неко туда пењао. Ако јесте, биће то други, први успон у два дана. Какав успех! Проверићемо кад сиђемо у цивилизацију. Сликамо се и без задржавања крећемо назад, да одведемо Ервина што пре до кампа. Овог пута одлучујемо да идемо редовном стазом. Силазимо опет преко сипара до стене, ту нам се полако губи маркација. Покушавамо да је нађемо и после малог застоја успевамо да је испратимо до изласка из стене, али тада наилазимо на нови проблем.
Снежник је дугачак и јако стрм. Испод су се отвориле пукотине. Немамо много времена за премишљање. Долазе нам у сусрет тешки, злослутни облаци из Албаније. Муње севају на врховима поред нас. Само је питање колико им треба да нас стигну.
Давор прави ново сидриште. Не морамо се договарати. Пуштамо прво девојке да одпењу. Креће Морана и Тања за њом. Дуго је трајало док се поново Давор јавио да повучемо уже горе. Следи Катарина.
Сада је снежник дугачак за две дужине ужета, а ми имамо само једно, тако да смо до пола снежника осигурани, а другу половину идемо на ризик, од проклизавања. Облаци стижу Давора и мене на стени. Прва крупна капља пада на мене, уже никако да се ослободи, а муње севају. Најзад Давор даје сигнал, навезујем се и крећем да отпењавам.
Тек што сам кренуо ето невремена. Прво киша која кваси снег и чини га још клизавијим, па онда град који ми одзвања по кациги. Покушавам да се сконцентришем на отпењање, тражећи стопе претходника, како не би много лупао ногама у снег. Поред тога, у моменту мислим да ће ми прсти поплавети. Сваки корак – два ударца у снег. Муње севају, грми , а од помисли да у рукама имам цепин, није ми добро, молим Бога да само не будемо ми ти громобрани, проводници. Има ли краја овом спуштању? Чини ми се да траје целу вечност! Најзад, крај ужета. Одвезујем се, а знам да ме чека најмање још толико. Концентришем се да не направим коју грешку. У глави ми одзвањају тупи ударци о снег и град који лупа по кациги. Већ сам сав мокар, али се не обазирем на то, само се трудим да што пре сиђем са стрмог кулоара.
Нешто око пола сата отпењавања, можда и дуже, долазим на мало сигурнији одсек. Стижем Тању и Морану, ево га и Давор за мном. Њих троје се поново навезују, а ја покушавам да стигнем до Катарине и да се бар за колико склонимо од невремена и кише.
Долазимо до места где је Ервин остављен, видимо да ли је отишао мало ниже, да се склони од стене и невремена. Каћа и ја се склањамо у стену да мало предахнемо, док нас не стигну остали. Каћа опет вади своју кесицу и завија цигару.Просто је лепо гледати је са којом смиреношћу пали ту цигару, након свега што смо прошли.
Окупили смо се поново и крећемо заједно у долину, према нашем кампу. Пратимо трагове Ервина и налазимо га испод стене. Ја узимам његов ранац, Каћа му помаже у ходу, кад на једанпут чујем буку. Покушавам да видим шта је. Иза друге долине пролеће хеликоптер. Машем, ал’ ме не виде. Нестаје у долини. Помисао да нас није видео и да ће можда отићи ме не чини срећним, надам се да ће направити још који круг. Настављамо ка нашем кампу, кад ево га опет. Пролеће релативно близу, машем, пролази поред нас, окреће се, прави неколико кругова и сад сам сигуран да нас је видео, спушта се ниско, показујем пилоту где је Ервин, потврдјује ми дизањем руке и одлази према њему и Каћи. Слеће на један плато, излазе тројица у војним униформама, долазим до њих и предајем им Ервинов ранац. Поздрављамо се сви са њима, прихватају повређеног и док је хеликоптер у ниском лету, убацују га унутра, ускачу и полећу.
Машемо и сликамо се док хелио полеће, срећни смо што смо били у могућности да помогнемо Ервину. Показао је велику неопрезност. Шта би било да се нисмо нашли у датом моменту ту, не можемо ни да замислимо. Да ли би се завршило трагично по њега, на сву срећу нећемо сазнати.
Након свега тога настаје чудна празнина. Тишина. Време се смирило. Нема више кише, све је некако утихнуло. Ходамо полако, преморени од свега, а уједно и срећни, задовољни постигнутим. Да, али је присутна и нека сета, бар код мене. Сваки пут кад силазим, одлазим са планине, у мени је присутна нека врста сете и туге. Ни сам себи не могу некад да објасним тај осећај.
Убрзавам ход да што пре стигнем до кампа. Колет нас већ дуго чека. Требали смо се вратити пре 4 сата. Видела је хеликоптер. Знам да ће да помисли све најгоре. Трудим да пожурим, да јој јавим да смо сви добро. Ходамо и видимо наш камп. Вичемо да нас Колет чује, али нико се не одазива. Да ли је отишла по помоћ или нас једноставо не чује? Стижем до шатора. Киша поново сипи. Вичем и најзад се Колет одазива. Добро је. Све се завршило како треба.
Мокри смо до голе коже, исцрпљени. Након неколико топлих напитака и супа лежемо у наше шаторе и ноћимо, у нади да ће сутра ипак бити боље време.
Јутро обећава. Разведрава се. Устајем пре свих и развлачим ужад по стенама, не би ли ражирио сав мокар веш да се мало осуши. Кувам кафу и уживам у јутру и самоћи. Нећу моћи дуго. Морам да их будим да кренемо назад. Чека нас још доста пешачења до нашег возила. Полако устају сви. Пакујемо наш камп и сада са олакшаним ранцима, пошто смо појели сву храну, крећемо поред Буни језера, назад. Језера су прелепа, пуна су воде, на некима још пливају санте леда. Не журимо нигде, уживајући у прелепом призору. Прелазимо полако шумски појас и долазимо до карауле у Застану. Правимо кратку паузу и настављамо даље. Код возила смо били око 14х. Кад сам стигао до возила налазим поруку Адмира Лалића, члана ГСС Црне Горе, који је пошао да нам помогне са Ервином и видевши хеликоптер, вратио се и оставио поруку. Овим путем му се захваљујем.
Проклетије нас и овај пут нису оставиле равнодушнима. Лепота њених дивљина нас оставља без речи. Не постоје речи које могу описати тренутке проведене у суровом пространству, окружени непрегледним врховима Проклетијског масива. Ова прича подсећа све нас да се Проклетије не схватају олако и да је потребно добро се припремити и опремити, ако желите да боравите, пењете у њеном окриљу.
До следећег лутања по беспућима Проклетија.
***
Смер који смо испењани је први пут испењан 2008 и то су урадили Драган Булатовић, Бојан Бошковић, Влајко Пејовић и Милан Радовић .Назвали су га „ Комовски смер “ по друштву у ком су тада били .Исти подухват су поновили следеће године два пута .Ми смо четврта екипа којој је то пошло за руком .
Александар Тијанић