Prošlogodišnje lutanje po bespućima Albanskog dela Prokletija je ostavilo na nas veliko oduševljenje i iskustvo kakvo se retko gde sreće. Zavijanje vukova, noći provedene u netaknutom i surovom prostranstvu, okruženi prelepim vrhovima, još u potpunosti, neistraženih Dinarida. Takvo iskustvo, koje priroda pruža, podstakne čoveka da dobro razmisli gde ide i šta radi. Moj put je postao sasvim slučajno ili nekako namerno, put kroz netaknuta prostranstva i takav put je nešto što mene čini zadovljnim i srećnim.
Svestan činjenice da smo prošle godine samo dotakli mali deo Albanskog masiva Prokletija, reših da organizujem i ove godine ekipu koja se već pokazala kao dobar tim, za takvu vrstu avanture i krenemo u nove puteve, u nova prostranstva, u nadi da ćemo i ove godine uspeti da osetimo divljinu Prokletija . Nisam sebi zadavao stroge ciljeve ni zadatke, jednostavno smo krenuli, pa kuda nas put odnese. Prepustićemo se planini i njenom dahu, pa ćemo videti šta će nam Prokletije prirediti.
Ekipa slična kao prošle godine, samo malo pojačana, sada je tu, pored Tatjane Zajec, Morane Zajec, Davora Rajšela i novi deo ekipe, tj. Katarina Šimičić, Kolet Kelić i ja.
Nas šestoro se odvažilo da krene novi put u netaknutu divljinu Prokletija .
Tako i bi. Nakon par dana provedenih u Grbaji na Taboru planinara, spakovali smo naše stvari, opremu i krenuli u nepoznato.
Utorak – 02.07. odlazimo vozilom do doline Ropojane gde stavljamo isto. Naš prvi deo puta je sličan onome od prošle godine. Plan je da dođemo do doline ( Fuša e Runices ) gde bismo postavili prvi kamp na mestu gde smo prošle godine našli vodu. Krenuli smo lagano preko doline Ropojane, nije previše vruće, što nam i odgovara. Krećemo se lagano da se ne opterećujemo dodatno pored teških ranaca u kojima je kompletna oprema za kampovanje i zimske uspone. Prokletije su ove godine pune snega i bez adekvatne opreme je suludo kretati se visoko.
Dolazimo do Zminjeg jezera, koje je prošle godine imalo vode, ali sada, na naše oduševljenje, cela dolina je pod vodom i jezero je tri puta veće nego prošle godine.Boja mu je smaragdno zelena i prozirna, a iz njega izlaze borovi, koji mu daju posebnu mistiku.
Naravno, kupamo se u njemu, ali ovog puta samo na kratko, jer je voda suviše hladna za duži boravak u njoj. S toga smo se samo osvežili i nastavili dalje, putem koji nam je jezero diktiralo, zapravo, dobar deo staze je sada pod vodom i moramo da obilazimo kroz gusto rastinje, šiblje i balvane, koje je lavina oborila. Nakon nekog vremena smo izašli na čistinu, ali izgrebani i premoreni od borbe s granjem. Tu smo rešili da pripremimo sebi ručak, a zatim nastavimo dalje uspon.
Sledi uspon kroz gustu šumu i izlazak na plato Runices, koji je zapravo glečerska morena, rastresiti materijal koji je glečer, nekada davno nagomilao. Sada je prelepi zeleni plato na visini od 1500 mnv. Tu odlazimo do izvora, gde sada ima dosta vode, za razliku od prošle godine, gde je samo kapljala voda. Punimo boce, odlazimo još 100 metara do borove šume i dižemo naš prvi kamp. Veče uz logorsku vatru i kobasice na štapu, je bilo baš ono što nam je trebalo . Pored nas prolaze Česi, njih je četvoro, pitaju nas za vodu i nakon razmenjenih informacija ko, gde ide, odlaze dalje do izvora, gde postavljaju kamp.
Noć, mirna i tiha, a strujanje vetra kroz krošnje borove šume, zvučalo je kao uspavanka.
Jutro nas je dočekalo osunčano, sunce se stidljivo probijalo kroz iglice borova. Tek smo tada shvatili lepotu mesta za naš prvi kamp. Uživam u lepoti i mirisima jutra na planini, sl neću moći dugo , moramo da se pakujemo i krećemo dalje prema sebi zadatim ciljevima .
Lagan doručak, pakovanje i polazak. Idemo na uspon od oko 600 metara, preko prevoja Buni i Runices, koji je na visini od 2122 metra. Sunce je sve jače, a naši ranci teški, pa nam se čini da usponu nema kraja. Ali, čovek sve zaboravi kada se okrene i pogleda prema testerastim vrhovima koji nas okružuju. Ostajem nem od lepote kojom sam okružen. Nema tih reči koje mogu opisati prostranstvo i vrhove koji se ređaju u nedogled.
Kako dobijamo na visini, tako je sneg prisutniji, što nam dosta olakšava kretanje, rashladuje nas, ali zato su neki delovi klizavi i strmi pa zahtevaju dodatnu pažnju. Snežnici su za sada uski i uspevamo da ih pregazimo, uz maksimalnu koncentraciju,bez dereza.
Izlazimo na prevoj. U jednoj kotlini na samom prevoju, nalazi se pravo gorsko oko plave boje, ledničko jezero, šiljati vrhovi, okno u steni i toliko toga što nas okružuje, čini ovaj prevoj jednim od najlepših koje sam do sada video. Još nismo kako treba izašli na prevoj između dve doline, a već gledamo kojim grebenom se šta može popeti.
Prelazimo još nekoliko snežnika i izlazimo na sam prevoj, opčinjeni lepotom sa svih strana, stojimo i uživamo. Neko reče:“Gde ćemo sad?“. Gledam desno – strmi ,šiljati vrh, a levo – travnata strmina prema Bojsu. Tanja i Davor su odlučili da se okušaju u steni prema, dok mi idemo prema Bojsu, pa dokle stignemo. Oslobadjamo se opreme, rančeva i krećemo polako na uspon. Pratimo polako pogledom Tanju i Davora koji su već stigli do podnožja stene. Gubimo ih iz vida. Hodamo lagano, nešto mi u glavi kaže – stani. Zastajem. Ispred mene polako se podvuče pod kamen mali poskok. Čudan je način kojim životinje komuniciraju sa nama. Nakon sat vremena izlazimo na zelenu zaravan. Na, oko 2200 mnv, postavljena je kamena piramida, izgleda kao neki mali vrh, ali iznad nas su oštri cirkovi Bojsa. Pogledom ih ispraćam, ne bih li pronašao put kroz njih, ali ne vidim siguran prolaz. Ipak ćemo se zadovoljiti i ovim, Posle napornog uspona, celo pre podne. Kolet nas čeka na prevoju, greje vodu za kuvanje, pa mi požurismo da siđemo, da nešto skuvamo.
Sedimo na prevoju i pokušavamo da nadjemo pogledom Tanju i Davora, ail bez uspeha. Nakon skoro sat i po čujemo povike, gledamo i vidimo dve tačkice kako se pomeraju na vrhu. Uspeli su. Radost s obe strane,, na vrhu i na prevoju. Vrh koji su popeli na mojoj karti nema ime.To nije čudna pojava. Puno je neimenovanih vrhova na Prokletijama, puno je onih neispenjanih vrhova u celom masivu. Po povratku u Beograd sam dobio informaciju da je to jedan od vrhova Maja Malisores 2421 mnv .
Opet ih gubimo iz vida. Sada je već strepnja prisutna. Kako će sići? Prolazi vreme. Čujemo poneki kamen kako se odvali sa stene, čujemo i poneku prepirku u daljini i tako znamo da su još tamo. Krećem polako da penjem prema steni, u nadi da ću prići bliže i videti ih .Izlazim pod snežnik, pod samom stenom i uspevam da vidim sitne konture u masivnoj steni . Dobro, silaze polako.Čekam. Najzad, posle sat vremena evo ih idu, podignutih ruku i sa osmehom na licu. Sada mi je lakše. Na sigurnom su sa. Kao trag da su ispeli ovaj neimenovani vrh od 2421 mnv, su ostavili dve gurtne u steni prilikom abzajla.
Silazimo na prevoj, odmaramo na suncu, spremamo ručak i krećemo lagano da silazimo prema Buni jezerima.Dolazimo do stene – platoa, iznad samog jezera, gde dižemo naš drugi kamp. Davor i Kaća odlaze do jezera da napune flaše vodom, koja nam treba za kuvanje. Mi postavljamo šatore. Gledam u jezero i ne mogu da verujem da se kupaju u ledenoj vodi, po kojoj još plivaju sante leda. Od same pomisli na to, postaje mi jako hladno.
Spušta se veče, sedimo i uživamo u zalasku sunca. Ovaj kamp nam je na prelepoj lokaciji s pogledom na Buni jezera. Dogovor je da sutra krećemo na Maja e Jezerce, najviši vrh na Prokletijama. Snega ima dosta i potrebna je kompletna oprema za zimske uspone. Kolet odlučuje da ostane u kampu, nema opremu za ovakve uspone. Pakujemo rance, da budu spremni za jutarnji polazak i odlazimo na počinak ranije, odmor nam je neohodan.
Jutro – 04.07.2013. ustajem, polako se izvlačim iz šatora, kuvam kafu i budim ostale. Dogovor je da se u 06:00 h krene na uspon, što smo i uradili. Davor mi pokazuje ispod nas jednog planinara, prolazi ispod stene gde je naš kamp, ne primećujući nas.
Gledam ga kako odlazi u snežnik, putem ka Jezercetu. Predpostavljam da ide tamo.
Krećemo i mi. Nakon 100 metara stavljamo dereze i ulazimo u sneg. Hodamo lagano da se ne grejemo previše. Nakon sat vremena hodanja po udolinama ispod Jezerceta nailazim na tragove pomenutog planinara. Vidim da i dalje hoda bez dereza. Mislim u sebi:“Ili je toliko samouveren i spreman ili . . . šta već ?“.
Počinjemo uspon prema strmom kuloaru, svima nam je ovo prvi uspon na Jezerski Vrh. Po mojim informacijama znam kojom se trasom penje isti, levim kuloarom do stene pa dalje na sipar, tako i planiramo da uradimo, ali u jednom momentu Tanja kaže: Evo ga planinar od malopre!“, ide desnim usekom preko pukotina. Stojimo i gledamo. Znam da to nije redovna staza za uspon. Mi ipak idemo kako treba. Nećemo ga pratiti.
Najednom Tanja viče“Aaa. . . , pade!“, okrećem se i gledam ko pada.Prvo sam pomislo – neko od nas. Tanja pokazuje na kuloar, gledam. Ne vidim ništa. Tanja mi potvrdjuje da je planinar upao u pukotinu. Prolazi nekoliko sekundi i vidimo kako mu glava izviruje iz pukotine. Čovek se drži za glavu i previja se od bolova.
Bez i jednog sekunda premišljanja odlučio sam da idemo gore do njega da mu pomognemo. Navezujemo se. Prva naveza Tanja i Davor. Na sebe navezujem Moranu i Kaću. Krećemo da ulazimo u strmi procep izmedju dve stene. Kako penjemo, vidimo da je sve strmiji. Tanja i Davor dolaze do njega, nakon nekoliko minuta i mi. Ulazimo u pukotinu, jer je sigurnije nego biti na strmom snežniku. Pokušavamo da se sporazumemo s njim na šturom njegovom engleskom jeziku. Kaže da je polomio rame, ruka mu visi , izgleda da je ispalo rame. Tanja i Morana imaju iskustva u pružanju pomoći, stavljaju mu ruku u maramu, ail on je uporno vadi i pušta da visi, valjda mu je to bolji položaj zbog bolova, daju mu jake lekove za bol. Ervin se zove i iz Albanije je. Ne mogu da verujem da je krenuo na tako zahtevan uspon bez dereza. Gde mu je pamet bila?
Pokušavamo da pozovemo GSS, ali zbog lošeg signala , preusmerenja poziva na nadležnost Albanije i pola sata prepiranja, odlučujemo da ga sami spuštamo sa planine bar na sigurno. Dogovorili smo se. Tanja i Davor ga spuštaju na sigurno, dok ne dođe pomoć, a mi nastavljamo na uspon istim smerom kojim je on krenuo, tako nam se učinilo najbolje u tom trenutku. Već smo ušli visoko u snežnik.
Kao po dogovoru odmah krećemo u akciju. Davor navezuje Ervina , ja postavljam sidrište, Tanja mu daje svoje dereze i pojas. Za koji čas sve je spremno, Davor počinje sa spuštanjem Ervina do pola strmine, pa opet tako do sigunog platoa, uže je 30 metara, pa mora tako.
Kaća i ja se navezujemo i krećemo na uspon. Morana i Tanja ostaju u pukotini, čekajući da se vrati Davor nakon spuštanja,pa da nastave uspon. Krećem prvi da izlazim na strminu, zaobilazeći pukotine. Sneg je u hladu i dobro drži.Nakon nekog vremena ulazimo u uži deo ( levak ), ne deluje mi sigurno. Ispod snega su ogromni otvori i pukotine. Krećemo levo i ulazimo u deo izmedju stene i snežnika, koji deluje dobro za penjanje. Da, ali samo deluje. Kada sam stao, sišao sam sa snežnika. Noga mi propada kroz pukotinu. Uspevam da se zadržim rukama za stenu. „Samo sam izgrebao ruku“, dobro je. Krećemo polako u stenu pored snežnika. Mokra je, krušljiva, svaki kamen stena je odvojena od druge. Nemam za šta da se valjano uhvatim. Polako, navezani, držeći đonove cipela, ja Kaći , Kaća meni gde treba, izlazimo iz krušljivog dela stene. Bez žurbe idemo, malo se držeći za stenu, malo koristeći cepine, zabadajući ih u snežnik. Ispod nogu beži kamenje. Na nekim delovima puzimo. Pantalone sam skroz iscepao. Uspevamo da izađemo iz levka na kameni sipar.
Polako hodajući, po oštrom kamenom siparu, kao po ljuskama od jaja, kako ne bismo pomerili koji kamičak i napravili lavinu kamenja, koja bi se sjurila na naše drugare, dolazimo do prve stabilne stene i sedamo na nju. Ispod nas strmina, a pogled nam se pruža celom dolinom Ropojane i prevoja prema Runicesu. Opčinjeni lepotom krajolika i još pod uticajem svega što se neposredno dogodilo, sedimo bez reči i gledamo u daljinu.
Trudim se da se ne pomeram. Ispod nogu mi klizaju kamenčići. Rukom sklanjam one veće da ne bi odleteli. Kaća, s osmehom na licu, polako skida ranac, vadi svoju kesicu sa duvanom, tankim prstima stavlja filter na duvanski papir i polako zavija cigaru. Zadovoljna pali svoj cigaru, uživajući u svakom dimu. Gledamo malo ispod nas, malo iznad, tražeći pogledom novi smer kojim treba preći sledeću deonicu.U nedoumici smo. Da li ići snegom koji je sad osunčan i klizav, ili sitnim strmim kuloarom, koji beži pod nogama? Ostavljamo nedoumicu za kasnije, kad , stignu drugari, pa ćemo zajedno odlučiti. Sedimo i uživamo u ovom trenutku.
Ponekad se, u teškim momentima u planini, zapitam šta mi je sve ovo trebalo, kako bi bilo da sam sada u toplom domu, uživam uz kafu ili tako nešto, a onda, brzo prođu te negativne misli, osvrnem se, vidim gde se nalazim i brzo se pokajem što sam uopšte pomislio da ovakvu lepotu prirode zamenim sa monotonom kućnom atmosferom.
Tek nakon svega što prođem u planini, pregazim stene, pokisnem na kiši, osetim toplinu sunca, dah vetra na velikim visinama, shvatim veličinu toga što radim i koliko je sve to nezamenljivo.
Prošlo je skoro više od pola sata kako odmaramo na steni, evo i naših drugara , izlaze iz levka. Oni ipak idu još po snežniku, dolaze do nas i tu se dogovaramo kako dalje. Ervin je sada na sigurnom i čeka nas da siđemo i da ga vodimo do našeg kampa. U međuvremenu se javlja Albanski GSS. Kažu da šalju helikopter. Pokušali smo da im objasnimo da nije potreban helikopter, već samo dvoje – troje ljudi, koji bi spustili Ervina, oni su insistireli da ga pošalju. Sada smo svi tu, na strmom kuloaru. Davor isprobava sneg i daje znak da možemo preko njega. Još je stabilan. Stavljamo dereze ponovo, navezujemo se i krećemo preko zadnjeg dela snega do stabilne stene. Dolaskom do stene vidimo i prvu markaciju. Sada smo na redovnom planinarskom putu. Pred sam vrh, Davor postavlja osiguranje i prelazimo strmi snežnik. Izlaskom iz snežnika čeka nas sipar, sitan, nestabilan, beži pod nogama. Idemo polako, paralelno. Tanja je pored mene i tek što je jedva, lakim dodirom dotakla blok stene velićine 1m x 1m, on proleće pored mene neverovatnom snagom i brzinom. Počinje da krši i lomi tačno u levak iz kog smo izašli. Osećaju se varnice u vazduhu od siline udara bloka u stenu. Davor kaže da je ostavio Ervina na platou ispod useka, što znači da je stena otišla pravo na njega. Nadamo se da nije ono najgore, već ga je dosta toga snašlo. Kasnije, kada smo sišli, videli smo da je stena došla skoro do mesta gde je on ležao, verovatno od straha da ne padne, opet nešto na njega, Ervin se pomerio niže ispod velikog boldera, gde je zaštićen od svega. Tu ga kasnije nalazimo.
.
Prošli smo sve teške i nesigurne deonice. Na grebenu smo. Vidimo veliki metalni krst. Dobro je. Uspeli smo. Sada je oko 12h. Stižemo na vrh, upisujemo se u knjigu. Pitam se da li je ovo prvi uspon ovim smerom? Nisam još čuo da je neko tuda penjao. Ako jeste, biće to drugi, prvi uspon u dva dana. Kakav uspeh! Proverićemo kad siđemo u civilizaciju. Slikamo se i bez zadržavanja krećemo nazad, da odvedemo Ervina što pre do kampa. Ovog puta odlučujemo da idemo redovnom stazom. Silazimo opet preko sipara do stene, tu nam se polako gubi markacija. Pokušavamo da je nađemo i posle malog zastoja uspevamo da je ispratimo do izlaska iz stene, ali tada nailazimo na novi problem.
Snežnik je dugačak i jako strm. Ispod su se otvorile pukotine. Nemamo mnogo vremena za premišljanje. Dolaze nam u susret teški, zloslutni oblaci iz Albanije. Munje sevaju na vrhovima pored nas. Samo je pitanje koliko im treba da nas stignu.
Davor pravi novo sidrište. Ne moramo se dogovarati. Puštamo prvo devojke da odpenju. Kreće Morana i Tanja za njom. Dugo je trajalo dok se ponovo Davor javio da povučemo uže gore. Sledi Katarina.
Sada je snežnik dugačak za dve dužine užeta, a mi imamo samo jedno, tako da smo do pola snežnika osigurani, a drugu polovinu idemo na rizik, od proklizavanja. Oblaci stižu Davora i mene na steni. Prva krupna kaplja pada na mene, uže nikako da se oslobodi, a munje sevaju. Najzad Davor daje signal, navezujem se i krećem da otpenjavam.
Tek što sam krenuo eto nevremena. Prvo kiša koja kvasi sneg i čini ga još klizavijim, pa onda grad koji mi odzvanja po kacigi. Pokušavam da se skoncentrišem na otpenjanje, tražeći stope prethodnika, kako ne bi mnogo lupao nogama u sneg. Pored toga, u momentu mislim da će mi prsti poplaveti. Svaki korak – dva udarca u sneg. Munje sevaju, grmi , a od pomisli da u rukama imam cepin, nije mi dobro, molim Boga da samo ne budemo mi ti gromobrani, provodnici. Ima li kraja ovom spuštanju? Čini mi se da traje celu večnost! Najzad, kraj užeta. Odvezujem se, a znam da me čeka najmanje još toliko. Koncentrišem se da ne napravim koju grešku. U glavi mi odzvanjaju tupi udarci o sneg i grad koji lupa po kacigi. Već sam sav mokar, ali se ne obazirem na to, samo se trudim da što pre siđem sa strmog kuloara.
Nešto oko pola sata otpenjavanja, možda i duže, dolazim na malo sigurniji odsek. Stižem Tanju i Moranu, evo ga i Davor za mnom. Njih troje se ponovo navezuju, a ja pokušavam da stignem do Katarine i da se bar za koliko sklonimo od nevremena i kiše.
Dolazimo do mesta gde je Ervin ostavljen, vidimo da li je otišao malo niže, da se skloni od stene i nevremena. Kaća i ja se sklanjamo u stenu da malo predahnemo, dok nas ne stignu ostali. Kaća opet vadi svoju kesicu i zavija cigaru.Prosto je lepo gledati je sa kojom smirenošću pali tu cigaru, nakon svega što smo prošli.
Okupili smo se ponovo i krećemo zajedno u dolinu, prema našem kampu. Pratimo tragove Ervina i nalazimo ga ispod stene. Ja uzimam njegov ranac, Kaća mu pomaže u hodu, kad na jedanput čujem buku. Pokušavam da vidim šta je. Iza druge doline proleće helikopter. Mašem, al’ me ne vide. Nestaje u dolini. Pomisao da nas nije video i da će možda otići me ne čini srećnim, nadam se da će napraviti još koji krug. Nastavljamo ka našem kampu, kad evo ga opet. Proleće relativno blizu, mašem, prolazi pored nas, okreće se, pravi nekoliko krugova i sad sam siguran da nas je video, spušta se nisko, pokazujem pilotu gde je Ervin, potvrdjuje mi dizanjem ruke i odlazi prema njemu i Kaći. Sleće na jedan plato, izlaze trojica u vojnim uniformama, dolazim do njih i predajem im Ervinov ranac. Pozdravljamo se svi sa njima, prihvataju povređenog i dok je helikopter u niskom letu, ubacuju ga unutra, uskaču i poleću.
Mašemo i slikamo se dok helio poleće, srećni smo što smo bili u mogućnosti da pomognemo Ervinu. Pokazao je veliku neopreznost. Šta bi bilo da se nismo našli u datom momentu tu, ne možemo ni da zamislimo. Da li bi se završilo tragično po njega, na svu sreću nećemo saznati.
Nakon svega toga nastaje čudna praznina. Tišina. Vreme se smirilo. Nema više kiše, sve je nekako utihnulo. Hodamo polako, premoreni od svega, a ujedno i srećni, zadovoljni postignutim. Da, ali je prisutna i neka seta, bar kod mene. Svaki put kad silazim, odlazim sa planine, u meni je prisutna neka vrsta sete i tuge. Ni sam sebi ne mogu nekad da objasnim taj osećaj.
Ubrzavam hod da što pre stignem do kampa. Kolet nas već dugo čeka. Trebali smo se vratiti pre 4 sata. Videla je helikopter. Znam da će da pomisli sve najgore. Trudim da požurim, da joj javim da smo svi dobro. Hodamo i vidimo naš kamp. Vičemo da nas Kolet čuje, ali niko se ne odaziva. Da li je otišla po pomoć ili nas jednostavo ne čuje? Stižem do šatora. Kiša ponovo sipi. Vičem i najzad se Kolet odaziva. Dobro je. Sve se završilo kako treba.
Mokri smo do gole kože, iscrpljeni. Nakon nekoliko toplih napitaka i supa ležemo u naše šatore i noćimo, u nadi da će sutra ipak biti bolje vreme.
Jutro obećava. Razvedrava se. Ustajem pre svih i razvlačim užad po stenama, ne bi li ražirio sav mokar veš da se malo osuši. Kuvam kafu i uživam u jutru i samoći. Neću moći dugo. Moram da ih budim da krenemo nazad. Čeka nas još dosta pešačenja do našeg vozila. Polako ustaju svi. Pakujemo naš kamp i sada sa olakšanim rancima, pošto smo pojeli svu hranu, krećemo pored Buni jezera, nazad. Jezera su prelepa, puna su vode, na nekima još plivaju sante leda. Ne žurimo nigde, uživajući u prelepom prizoru. Prelazimo polako šumski pojas i dolazimo do karaule u Zastanu. Pravimo kratku pauzu i nastavljamo dalje. Kod vozila smo bili oko 14h. Kad sam stigao do vozila nalazim poruku Admira Lalića, člana GSS Crne Gore, koji je pošao da nam pomogne sa Ervinom i videvši helikopter, vratio se i ostavio poruku. Ovim putem mu se zahvaljujem.
Prokletije nas i ovaj put nisu ostavile ravnodušnima. Lepota njenih divljina nas ostavlja bez reči. Ne postoje reči koje mogu opisati trenutke provedene u surovom prostranstvu, okruženi nepreglednim vrhovima Prokletijskog masiva. Ova priča podseća sve nas da se Prokletije ne shvataju olako i da je potrebno dobro se pripremiti i opremiti, ako želite da boravite, penjete u njenom okrilju.
Do sledećeg lutanja po bespućima Prokletija.
***
Smer koji smo ispenjani je prvi put ispenjan 2008 i to su uradili Dragan Bulatović, Bojan Bošković, Vlajko Pejović i Milan Radović .Nazvali su ga „ Komovski smer “ po društvu u kom su tada bili .Isti poduhvat su ponovili sledeće godine dva puta .Mi smo četvrta ekipa kojoj je to pošlo za rukom .
Aleksandar Tijanić