Триглав у зимским условима

/, Извештаји/Триглав у зимским условима

Триглав  2 864 мнв  Северном страном  02.04 – 03.04.2011.

Из Београда смо кренули нас четворица пут  Словеније 01.04.2011. у 22х. Након ноћне вожње, ујутру смо стигли у Словенију, у мало село Мојстрана, испод Јулијских Алпа, одакле креће наша тура ка Кредарици и Триглаву.

Око 7х налазимо се са нашим пријатељима Словенцима, који ће нам помоћи на путу и до Триглава. Бранко Видмар је планинарски водич, Матеј Бизјак је алпиниста. Након кафе у локалној кафаници теренским возилом одлазимо до долине Крме где распакујемо опрему, препакујемо ранце и крећемо на пешачку туру до дома Кредарица. Полазна пешачка тура креће са неких 900 мнв. Време је одлично, температура је у плусу и снег је доста стегнут, па није проблем за пешачење. Кроз долину Крме, између два масива стена, пролазимо преко већ покренутих лавина које су протутњале пре неки дан. Понека се лавина одвали, али само је чујемо са друге стране масива, тако да са наше стране, за сада нема опасности. На пола пута, после неких 4,5 сата хода, правимо мању  паузу код Планинске куће која не ради и настављамо даље према Кредарици. Доста планинара Словенаца се пење уз  планину носећи скије  и  бордове. То је за њих сасвим нормално, као одмор за викенд. Словенци су познати као одлични скијаши и алпинисти и веома су активни у природи.

Након 8 сати пешачења са тешким ранцима стижемо до Кредрице 2525 мнв. Није био нимало лак задатак и пењање нас је доста изморило. Одлазимо у дом, у већ резервисану собу од 11 еура по особи и остављамо ствари.

Док се ми распакујемо, наш другар, алпиниста Матеј, креће сам  да испење Триглав у предвечерје. У први трен мислили смо да је полудео, али након 3 сата, пре самог сумрака, ето Матеја враћа се са  врха. Тада смо схватили колико тај човек  има искуства и колико од њега можемо да научимо.

Вечерамо у трпезарији. Понеко пиво нас окрепљује. Излазимо напоље и уживамо у заласку сунца, које је на овим висинама посебан доживљај. Светлост је невероватно црвена и поглед је фантастичан. Направили смо неколико фотографија. Смркава се и постаје прилично хладно. Улазимо у дом и одлазимо на починак.

Јутро 03. април, прохладно је. Пакујемо се и спремамо да у 7х кренемо на успон северном страном Триглава. Појачан ветар нас, на уласку у смер, упозорава да може бити незгодно, али већ након пар превоја ветар слаби  и лакше се пењемо.

На самом почетку смо  видели да неће бити лако, иако је то залеђена страна, прилично је експонирана. Концентрација је веома битна  и  пажња мора да буде константна. Слободно могу да кажем да је ово алпинистички смер. Стена је на неким деловима сува, на неким деловима залеђена. Цепини се користе углавном шиљатим делом и то једва да успевамо да их забодемо од чврстине леда.

Проблем је што нема осигурања. Сајла, која је ту лети, сада је испод снега. Тек се на неким деловима види и више ће нам помоћи при силаску него на самом успону.

Не можемо да поставимо своје осигурање, јер нема места за обилазак, а због великог броја пењача, само бисмо направили проблем другима, који су доста бржи у успону. С тога нам остаје да се максимално концентришемо и нема места за грешке. Ризик је превелик.

Greben Triglava

Након сат времена преласка стена и експонираног дела, долазимо до гребена Малог Триглава. Сада смо, чини се, на доста сигурнијем делу, али сада наилазимо на ножеве. Они су, такође, експонирани и танки. Сајла се види, али се не може користити, далеко је. Газим ногу пред ногу, лагано и концентрисано, да не закачим неку дерезу. Прелазим ножеве и чекам остале. Правимо паузу док  чекамо да се спусти група пењача са завршне стене Триглава, како бисмо могли  да наставимо пењање на исту.

Након пола сата група пролази поред нас и ми настављамо даље у завршну стену, до самог гребена Триглава. Сајла је делом видљива и помаже при успону. Након два сата пењања  од Кредарице,  стигли смо на врх Триглава, највиши врх старе Југославије. Наши другари Словенци и један члан наше екипе, су већ кренули на силазак. Изашли су пола сата пре нас на врх.

Triglav 2011

Правимо пар фотографија. Време је феноменало, сунчано, без ветра и доживљај је много добар. Доста напора смо уложили да бисмо били овде и то се тешко може речима описати. Сада нас чека силазак. Сунце већ увелико греје, снег се топи и клизаво је. Чека нас доста опасних деоница.

Полако силазимо. Осећа се проклизавање на неким деловима, доста се пропада и снег се лепи за дерезе, што отежава пријајање истих. Скоро цео смер силаска смо морали да  отпењавамо сем делова на гребену. На деловима где је стена испод, још је чврст лед, па је клизаво.Једва да успевамо да забодемо цепине. Већ смо на измаку снаге, а треба сићи захтевне деонице, а потом још до долине Крме.

После неких два сата отпењавања, већ смо при самом крају смера. Остала је још једна експонирана деоница и силазак на гребен, где је дом. Снег је на овом делу обасјан сунцем , испод ногу почињу да клизају плоче снега, проклизавам на скоро сваком другом кораку, дерезе су пуне снега, једва да успевам да их истресем. Полако идем ногу пред ногу  и ево нас код Кредарице.

 

Силазимо до Кредарице, где сумирамо искуства и правимо паузу. Након сат времена, пакујемо ствари и настављамо пут до Мојстране. Снег је отопљен, мокар и доста се пропада. Доста смо се намучили, док смо силазили. Око 17х смо у долини Крме, пакујемо ствари у теренско возило и крећемо са другарима до Мојстране на пиће и полагано на пут за Београд.

Висинска разлика први дан 1 600 м;

Висинска разлика други дан 2 500 м;

учесници : Драган Павловић

Владимир Стојановски

Бранко Видмар

Матеј Бизјак

Текст  и  фотографија:  Александар Тијанић .

2017-07-18T08:05:23+00:00