Triglav 2 864 mnv Severnom stranom 02.04 – 03.04.2011.
Iz Beograda smo krenuli nas četvorica put Slovenije 01.04.2011. u 22h. Nakon noćne vožnje, ujutru smo stigli u Sloveniju, u malo selo Mojstrana, ispod Julijskih Alpa, odakle kreće naša tura ka Kredarici i Triglavu.
Oko 7h nalazimo se sa našim prijateljima Slovencima, koji će nam pomoći na putu i do Triglava. Branko Vidmar je planinarski vodič, Matej Bizjak je alpinista. Nakon kafe u lokalnoj kafanici terenskim vozilom odlazimo do doline Krme gde raspakujemo opremu, prepakujemo rance i krećemo na pešačku turu do doma Kredarica. Polazna pešačka tura kreće sa nekih 900 mnv. Vreme je odlično, temperatura je u plusu i sneg je dosta stegnut, pa nije problem za pešačenje. Kroz dolinu Krme, između dva masiva stena, prolazimo preko već pokrenutih lavina koje su protutnjale pre neki dan. Poneka se lavina odvali, ali samo je čujemo sa druge strane masiva, tako da sa naše strane, za sada nema opasnosti. Na pola puta, posle nekih 4,5 sata hoda, pravimo manju pauzu kod Planinske kuće koja ne radi i nastavljamo dalje prema Kredarici. Dosta planinara Slovenaca se penje uz planinu noseći skije i bordove. To je za njih sasvim normalno, kao odmor za vikend. Slovenci su poznati kao odlični skijaši i alpinisti i veoma su aktivni u prirodi.
Nakon 8 sati pešačenja sa teškim rancima stižemo do Kredrice 2525 mnv. Nije bio nimalo lak zadatak i penjanje nas je dosta izmorilo. Odlazimo u dom, u već rezervisanu sobu od 11 eura po osobi i ostavljamo stvari.
Dok se mi raspakujemo, naš drugar, alpinista Matej, kreće sam da ispenje Triglav u predvečerje. U prvi tren mislili smo da je poludeo, ali nakon 3 sata, pre samog sumraka, eto Mateja vraća se sa vrha. Tada smo shvatili koliko taj čovek ima iskustva i koliko od njega možemo da naučimo.
Večeramo u trpezariji. Poneko pivo nas okrepljuje. Izlazimo napolje i uživamo u zalasku sunca, koje je na ovim visinama poseban doživljaj. Svetlost je neverovatno crvena i pogled je fantastičan. Napravili smo nekoliko fotografija. Smrkava se i postaje prilično hladno. Ulazimo u dom i odlazimo na počinak.
Jutro 03. april, prohladno je. Pakujemo se i spremamo da u 7h krenemo na uspon severnom stranom Triglava. Pojačan vetar nas, na ulasku u smer, upozorava da može biti nezgodno, ali već nakon par prevoja vetar slabi i lakše se penjemo.
Na samom početku smo videli da neće biti lako, iako je to zaleđena strana, prilično je eksponirana. Koncentracija je veoma bitna i pažnja mora da bude konstantna. Slobodno mogu da kažem da je ovo alpinistički smer. Stena je na nekim delovima suva, na nekim delovima zaleđena. Cepini se koriste uglavnom šiljatim delom i to jedva da uspevamo da ih zabodemo od čvrstine leda.
Problem je što nema osiguranja. Sajla, koja je tu leti, sada je ispod snega. Tek se na nekim delovima vidi i više će nam pomoći pri silasku nego na samom usponu.
Ne možemo da postavimo svoje osiguranje, jer nema mesta za obilazak, a zbog velikog broja penjača, samo bismo napravili problem drugima, koji su dosta brži u usponu. S toga nam ostaje da se maksimalno koncentrišemo i nema mesta za greške. Rizik je prevelik.
Nakon sat vremena prelaska stena i eksponiranog dela, dolazimo do grebena Malog Triglava. Sada smo, čini se, na dosta sigurnijem delu, ali sada nailazimo na noževe. Oni su, takođe, eksponirani i tanki. Sajla se vidi, ali se ne može koristiti, daleko je. Gazim nogu pred nogu, lagano i koncentrisano, da ne zakačim neku derezu. Prelazim noževe i čekam ostale. Pravimo pauzu dok čekamo da se spusti grupa penjača sa završne stene Triglava, kako bismo mogli da nastavimo penjanje na istu.
Nakon pola sata grupa prolazi pored nas i mi nastavljamo dalje u završnu stenu, do samog grebena Triglava. Sajla je delom vidljiva i pomaže pri usponu. Nakon dva sata penjanja od Kredarice, stigli smo na vrh Triglava, najviši vrh stare Jugoslavije. Naši drugari Slovenci i jedan član naše ekipe, su već krenuli na silazak. Izašli su pola sata pre nas na vrh.
Pravimo par fotografija. Vreme je fenomenalo, sunčano, bez vetra i doživljaj je mnogo dobar. Dosta napora smo uložili da bismo bili ovde i to se teško može rečima opisati. Sada nas čeka silazak. Sunce već uveliko greje, sneg se topi i klizavo je. Čeka nas dosta opasnih deonica.
Polako silazimo. Oseća se proklizavanje na nekim delovima, dosta se propada i sneg se lepi za dereze, što otežava prijajanje istih. Skoro ceo smer silaska smo morali da otpenjavamo sem delova na grebenu. Na delovima gde je stena ispod, još je čvrst led, pa je klizavo.Jedva da uspevamo da zabodemo cepine. Već smo na izmaku snage, a treba sići zahtevne deonice, a potom još do doline Krme.
Posle nekih dva sata otpenjavanja, već smo pri samom kraju smera. Ostala je još jedna eksponirana deonica i silazak na greben, gde je dom. Sneg je na ovom delu obasjan suncem , ispod nogu počinju da klizaju ploče snega, proklizavam na skoro svakom drugom koraku, dereze su pune snega, jedva da uspevam da ih istresem. Polako idem nogu pred nogu i evo nas kod Kredarice.
Silazimo do Kredarice, gde sumiramo iskustva i pravimo pauzu. Nakon sat vremena, pakujemo stvari i nastavljamo put do Mojstrane. Sneg je otopljen, mokar i dosta se propada. Dosta smo se namučili, dok smo silazili. Oko 17h smo u dolini Krme, pakujemo stvari u terensko vozilo i krećemo sa drugarima do Mojstrane na piće i polagano na put za Beograd.
Visinska razlika prvi dan 1 600 m;
Visinska razlika drugi dan 2 500 m;
učesnici : Dragan Pavlović
Vladimir Stojanovski
Branko Vidmar
Matej Bizjak
Tekst i fotografija: Aleksandar Tijanić .