Негде у марту 2003. године, са великом групом „Победаша“ и чланова још неких друштава, који су се спремали за поход са Владом Матковићем на највише врхове Алпа, стигосмо у долину Грбаје. Са њима смо попели Каранфиле Љиљашевића (први и други), и после њиховог одласка, решили да пређемо у исходну долину Ропојане, где смо, поред нашег основног циља, врха Колац (2528m), хтели да попнемо и Росни врх (2525m).
Тог 24. марта 2003. у цик зоре упутисмо се ка летњој караули, тада још увек Војске Југославије, да пријавимо наш улазак у пограничну зону. Без већих проблема добисмо њихово одобрење и натоварени тешким ранцима, кренусмо ка врху који је гордо стајао ту на граници са Албанијом. Занимљиво, до тада нико није попео тај врх у зимским условима, иако је највиши врх Црне Горе, тако да нам је то додатно давало снагу да пребродимо све тешкоће.
Пар стотина метара изнад Вусања беше још пртина од наших граничара, а онда наиђосмо на згариште, место где су се војници грејали, и ту преста утабана стаза. Уморни од вишечасовног ходања и измучени јаким сунцем, које је додатно цедило снагу наших мишића, стигосмо до једне стрме узвишице која нам се тада учини и већа него што јесте. Донесосмо одлуку да подигнемо шатор, а да пут наставимо сутра са лакшим ранцима и знатно одморнији.
Уредисмо место за шатор у једној увалици, далеко од ветрова који на висинама од 2000 метара непрестално дувају. Док је још било дневног светла, скувасмо супу и спремисмо вреће за спавање. Супа је свима пријала, нарочито онима са специјалним алпинистичким кашикама. После тога, попричасмо о ономе што је прошло, што нас тек чека на овом успону и поређани као сардине, утонусмо у сан. Пошто је ово најмирнији део приче, мислим да је време да вам кажем ко смо то ми. Неизбежни Врагец, који је увек присутан на високогорским акцијама и који је пун прича о hi-tech опреми за планинарење, потом Раде, вођа групе, спадало Лаза који се шалио на Врагецов рачун за „сухе ноге“, ултра-лаку врећу налик на асуру, и ја Аца, или прецизније Аца Самац.
Напокон је стигло јутро и познато звоно на телефону означи да је време да се устаје. Пожурисмо са припремама да што више одмакнемо док сунце, које је већ најавило још један паклени дан, не уништи танку ледену кору која нас је држала на површини снега.
Као од шале савладасмо ону узвишицу, која нам је претходног дана изгледала као стоспратница без лифта, и даље по благо заталасаном терену дођосмо до испод самог врха и, када смо утврдили руту, пустисмо Радета да поведе. Пут је ишао тежом страном планине, кривудао заобилазећи стење и одсеке, до једног кулоара којим изађосмо до пространог врха. Нагиб терена је, од самог почетка па до под сам врх, био између 45° и 60°, тако да се ова смер може назвати и алпинистичким и првенственим, јер смо први који туда пролазе.
На врху, изливи среће и задовољства. Није мала ствар учинити нешто што до тада нико није, а још лепше од тога је оно што вам ово место пружа кад са њега погледате на било коју страну света. Наравно, целим хоризонтом доминирају два врха: Језерски, који је ту у непосредној близини, и Ђеравица, мало даље, али тренутно ван домашаја наших гојзерица. На пола сата хода налази се други врх Колца, албански, још виши, али због дужине пута који треба да пређемо у силаску, одустали смо од њега овог пута, али већ следећом приликом ћемо отићи и до њега.
Силазак смо вршили другом страном, лакшом, али сада по већ добро размекшаном снегу у који смо релативно доста пропадали. У логору нас је чекала црна најлон-кеса пуна снега, који се до нашег повратка већ био отопио. Спаковали смо наш мали логор за трен ока, и кренули пут Вусања. Успут смо, одакле се то могло, окретали главе да још који пут видимо тај, тренутно највиши врх Србије и Црне Горе.
У караули нас сачека стражар који обавести дежурног о нашем повратку. Самим тим, наш пут, а и ова прича, стигоше до краја.
Поздравља вас неуморни ходач, до неке наредне приче, до неког наредног врха вредног пажње. Рецимо Језерског…
Александар Лукић