Negde u martu 2003. godine, sa velikom grupom „Pobedaša“ i članova još nekih društava, koji su se spremali za pohod sa Vladom Matkovićem na najviše vrhove Alpa, stigosmo u dolinu Grbaje. Sa njima smo popeli Karanfile Ljiljaševića (prvi i drugi), i posle njihovog odlaska, rešili da pređemo u ishodnu dolinu Ropojane, gde smo, pored našeg osnovnog cilja, vrha Kolac (2528m), hteli da popnemo i Rosni vrh (2525m).
Tog 24. marta 2003. u cik zore uputismo se ka letnjoj karauli, tada još uvek Vojske Jugoslavije, da prijavimo naš ulazak u pograničnu zonu. Bez većih problema dobismo njihovo odobrenje i natovareni teškim rancima, krenusmo ka vrhu koji je gordo stajao tu na granici sa Albanijom. Zanimljivo, do tada niko nije popeo taj vrh u zimskim uslovima, iako je najviši vrh Crne Gore, tako da nam je to dodatno davalo snagu da prebrodimo sve teškoće.
Par stotina metara iznad Vusanja beše još prtina od naših graničara, a onda naiđosmo na zgarište, mesto gde su se vojnici grejali, i tu presta utabana staza. Umorni od višečasovnog hodanja i izmučeni jakim suncem, koje je dodatno cedilo snagu naših mišića, stigosmo do jedne strme uzvišice koja nam se tada učini i veća nego što jeste. Donesosmo odluku da podignemo šator, a da put nastavimo sutra sa lakšim rancima i znatno odmorniji.
Uredismo mesto za šator u jednoj uvalici, daleko od vetrova koji na visinama od 2000 metara neprestalno duvaju. Dok je još bilo dnevnog svetla, skuvasmo supu i spremismo vreće za spavanje. Supa je svima prijala, naročito onima sa specijalnim alpinističkim kašikama. Posle toga, popričasmo o onome što je prošlo, što nas tek čeka na ovom usponu i poređani kao sardine, utonusmo u san. Pošto je ovo najmirniji deo priče, mislim da je vreme da vam kažem ko smo to mi. Neizbežni Vragec, koji je uvek prisutan na visokogorskim akcijama i koji je pun priča o hi-tech opremi za planinarenje, potom Rade, vođa grupe, spadalo Laza koji se šalio na Vragecov račun za „suhe noge“, ultra-laku vreću nalik na asuru, i ja Aca, ili preciznije Aca Samac.
Napokon je stiglo jutro i poznato zvono na telefonu označi da je vreme da se ustaje. Požurismo sa pripremama da što više odmaknemo dok sunce, koje je već najavilo još jedan pakleni dan, ne uništi tanku ledenu koru koja nas je držala na površini snega.
Kao od šale savladasmo onu uzvišicu, koja nam je prethodnog dana izgledala kao stospratnica bez lifta, i dalje po blago zatalasanom terenu dođosmo do ispod samog vrha i, kada smo utvrdili rutu, pustismo Radeta da povede. Put je išao težom stranom planine, krivudao zaobilazeći stenje i odseke, do jednog kuloara kojim izađosmo do prostranog vrha. Nagib terena je, od samog početka pa do pod sam vrh, bio između 45° i 60°, tako da se ova smer može nazvati i alpinističkim i prvenstvenim, jer smo prvi koji tuda prolaze.
Na vrhu, izlivi sreće i zadovoljstva. Nije mala stvar učiniti nešto što do tada niko nije, a još lepše od toga je ono što vam ovo mesto pruža kad sa njega pogledate na bilo koju stranu sveta. Naravno, celim horizontom dominiraju dva vrha: Jezerski, koji je tu u neposrednoj blizini, i Đeravica, malo dalje, ali trenutno van domašaja naših gojzerica. Na pola sata hoda nalazi se drugi vrh Kolca, albanski, još viši, ali zbog dužine puta koji treba da pređemo u silasku, odustali smo od njega ovog puta, ali već sledećom prilikom ćemo otići i do njega.
Silazak smo vršili drugom stranom, lakšom, ali sada po već dobro razmekšanom snegu u koji smo relativno dosta propadali. U logoru nas je čekala crna najlon-kesa puna snega, koji se do našeg povratka već bio otopio. Spakovali smo naš mali logor za tren oka, i krenuli put Vusanja. Usput smo, odakle se to moglo, okretali glave da još koji put vidimo taj, trenutno najviši vrh Srbije i Crne Gore.
U karauli nas sačeka stražar koji obavesti dežurnog o našem povratku. Samim tim, naš put, a i ova priča, stigoše do kraja.
Pozdravlja vas neumorni hodač, do neke naredne priče, do nekog narednog vrha vrednog pažnje. Recimo Jezerskog…
Aleksandar Lukić