Ватрено крштење

/, Извештаји/Ватрено крштење

Упишем ти ја 2001. године Шумарски факултет у Београду и видим у холу неке фотографије и обавештење да ПД „Оморика“ у тамо некој учионици у неко време одржава састанак. Након неколико неуспешних покушаја сконтам да тих састанака заправо и нема. Да скратим, некако нађем Рада Павловића и пријавим се за успон на Мусалу који је био планиран за 29. новембар исте године.

Усхићен као мало дете, нестрпљиво чекам дан поласка на мој први врх преко 2000 метара. Позајмим неки ранац (запремине око 15 литара!), убацим у њега пар стварчица, добро се обучем и кренем. На поласку из Београда, другар ми позајмљује капу (хвала, Јанке!), јер ја нисам имао обичај да носим исту. У аутобусу, испуњеном до последњег места, препознајем само једну колегиницу која ме добрим делом пута умара причом коју не могу да слушам. После сваке шале, коју изговори, каже „Шалим се“, а мени рогови расту. Покушавам да мислим само на Мусалу.

Снег почиње да пада непосредно на уласку у Бугарску. Након краћег задржавања у Софији, стижемо у Боровец и смештамо се у хотел. Добар број људи се међусобно познаје. Многи су већ били на Мусали. Спонтано, сви завршавају у кафани, а ја бих да ноћ што пре прође и да кренемо већ једном на тај успон.

Јутро је. Хвала Богу, крећемо. Гле! Људи на ноге стављају неке комаде тврдог платна налик рукавима. Аа! То су камашне! Ма две кесе облепљене лепљивом траком одлично ће послужити. Гулимо лагано ка Хиџи Мусала где ћемо преноћити. Шума, кроз коју пролазимо, тотално ме очарала. Не разговарам ни са ким, на питања одговарам мрзовољно и кратко, само хоћу да ме оставе на миру и да уживам. Овде је као у рају, претпостављам. Ма толико је лепо- као да сам на Златару.

У сумрак стижемо до Хиџе. Ноћ се спушта брзином пужа у слободном паду и не стижем да осмотрим прелепе беле и нестварне врхове око нас. Због дубоког снега и тмуше, одустајемо од обиласка најближег језера. А у Хиџи лудница. Филм да снимиш. Зна се ко пије (одприлике сви), не зна се ко плаћа. И опет дуга ноћ. Никад краја.

Јутро ме затиче напетог до пуцања. Људи, ако не кренемо ускоро, доживећу нервни слом! Срећом, крећемо. Гледам око себе и не верујем сопственим очима. Па ово је као у филму: зупчасти врхови се издижу изнад облака и пуше се, литице окомито падају све до залеђених језера која тек наслућујем испод дебелог снега. Не правим никакве паузе. Не осећам ни најмањи умор. На последњем гребену, који води до самог врха, ветар је толико јак да би кретање било немогуће да нема сајле. Ветар са површине смрзнутог снега брише иглице иња и баца ми их право у лице. Наравно да немам наочаре, а то, не да ми не смета, већ ми причињава невероватно задовољство. Па ја сам као Сталоне у „Клифхенгеру“, човече! Скроз сам луд од среће.

Без већег напора излазим на врх. На највиши врх Балканског полуострва, еј! Као да сам се попео на Еверест, урлам на сав глас. Искуснији планинари прате моје понашање погледима карактеристичним за акваријумске рибице. У ваздуху лебди неизговорено питање о мом менталном здрављу. Ма шта ви знате?! Ја сам на 2925m и ко ми шта може. Огромну снагу ветра, од које се други склањају у кућицу на врху, користим као наслон на који се заваљујем стојећи и без речи осматрам море облака испод мене и врхове којима не знам имена. Осећај испуњености потпуно ме изолује од хладноће. Ма скинуо бих се го, ал’ нисам средио ноге. Не обазирем се претерано на питања као што су „Дечко, а како можеш да пењеш у фармеркама?“ или „Зар ти није хладно?“. Као да ја не знам да су ми панталоне тесне, јакна тешка и хладна, а ранац мали. Него, први ми је пут, па ми је све лако.

Не знам како сам избегао шибање прусиком по задњици, али знам да јесам. Након пола сата проведених на врху, тешко одвајам поглед од непрегледног пространства под ногама и враћам се доле.

Видимо се, Мусало! Остај здраво!

Никола Селаковић

2015-11-04T15:00:19+00:00