Upišem ti ja 2001. godine Šumarski fakultet u Beogradu i vidim u holu neke fotografije i obaveštenje da PD „Omorika“ u tamo nekoj učionici u neko vreme održava sastanak. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja skontam da tih sastanaka zapravo i nema. Da skratim, nekako nađem Rada Pavlovića i prijavim se za uspon na Musalu koji je bio planiran za 29. novembar iste godine.
Ushićen kao malo dete, nestrpljivo čekam dan polaska na moj prvi vrh preko 2000 metara. Pozajmim neki ranac (zapremine oko 15 litara!), ubacim u njega par stvarčica, dobro se obučem i krenem. Na polasku iz Beograda, drugar mi pozajmljuje kapu (hvala, Janke!), jer ja nisam imao običaj da nosim istu. U autobusu, ispunjenom do poslednjeg mesta, prepoznajem samo jednu koleginicu koja me dobrim delom puta umara pričom koju ne mogu da slušam. Posle svake šale, koju izgovori, kaže „Šalim se“, a meni rogovi rastu. Pokušavam da mislim samo na Musalu.
Sneg počinje da pada neposredno na ulasku u Bugarsku. Nakon kraćeg zadržavanja u Sofiji, stižemo u Borovec i smeštamo se u hotel. Dobar broj ljudi se međusobno poznaje. Mnogi su već bili na Musali. Spontano, svi završavaju u kafani, a ja bih da noć što pre prođe i da krenemo već jednom na taj uspon.
Jutro je. Hvala Bogu, krećemo. Gle! Ljudi na noge stavljaju neke komade tvrdog platna nalik rukavima. Aa! To su kamašne! Ma dve kese oblepljene lepljivom trakom odlično će poslužiti. Gulimo lagano ka Hidži Musala gde ćemo prenoćiti. Šuma, kroz koju prolazimo, totalno me očarala. Ne razgovaram ni sa kim, na pitanja odgovaram mrzovoljno i kratko, samo hoću da me ostave na miru i da uživam. Ovde je kao u raju, pretpostavljam. Ma toliko je lepo- kao da sam na Zlataru.
U sumrak stižemo do Hidže. Noć se spušta brzinom puža u slobodnom padu i ne stižem da osmotrim prelepe bele i nestvarne vrhove oko nas. Zbog dubokog snega i tmuše, odustajemo od obilaska najbližeg jezera. A u Hidži ludnica. Film da snimiš. Zna se ko pije (odprilike svi), ne zna se ko plaća. I opet duga noć. Nikad kraja.
Jutro me zatiče napetog do pucanja. Ljudi, ako ne krenemo uskoro, doživeću nervni slom! Srećom, krećemo. Gledam oko sebe i ne verujem sopstvenim očima. Pa ovo je kao u filmu: zupčasti vrhovi se izdižu iznad oblaka i puše se, litice okomito padaju sve do zaleđenih jezera koja tek naslućujem ispod debelog snega. Ne pravim nikakve pauze. Ne osećam ni najmanji umor. Na poslednjem grebenu, koji vodi do samog vrha, vetar je toliko jak da bi kretanje bilo nemoguće da nema sajle. Vetar sa površine smrznutog snega briše iglice inja i baca mi ih pravo u lice. Naravno da nemam naočare, a to, ne da mi ne smeta, već mi pričinjava neverovatno zadovoljstvo. Pa ja sam kao Stalone u „Klifhengeru“, čoveče! Skroz sam lud od sreće.
Bez većeg napora izlazim na vrh. Na najviši vrh Balkanskog poluostrva, ej! Kao da sam se popeo na Everest, urlam na sav glas. Iskusniji planinari prate moje ponašanje pogledima karakterističnim za akvarijumske ribice. U vazduhu lebdi neizgovoreno pitanje o mom mentalnom zdravlju. Ma šta vi znate?! Ja sam na 2925m i ko mi šta može. Ogromnu snagu vetra, od koje se drugi sklanjaju u kućicu na vrhu, koristim kao naslon na koji se zavaljujem stojeći i bez reči osmatram more oblaka ispod mene i vrhove kojima ne znam imena. Osećaj ispunjenosti potpuno me izoluje od hladnoće. Ma skinuo bih se go, al’ nisam sredio noge. Ne obazirem se preterano na pitanja kao što su „Dečko, a kako možeš da penješ u farmerkama?“ ili „Zar ti nije hladno?“. Kao da ja ne znam da su mi pantalone tesne, jakna teška i hladna, a ranac mali. Nego, prvi mi je put, pa mi je sve lako.
Ne znam kako sam izbegao šibanje prusikom po zadnjici, ali znam da jesam. Nakon pola sata provedenih na vrhu, teško odvajam pogled od nepreglednog prostranstva pod nogama i vraćam se dole.
Vidimo se, Musalo! Ostaj zdravo!
Nikola Selaković