2008 година.
Напокон се сакупи екипа кадра и довољно луда да покуша успон на Кајмакчалан. Често смо о томе разговарали, као нешто планирали, сви бисмо нешто ишли, али никако да кренемо… Сам Кајмакчалан и није неки захтеван врх. Иако је висок 2522 метра, до њега се може стићи аутомобилом, путем који је направљен након Првог светског рата. Слушали смо разне приче од људи који су пешака стигли до горе, по којима је до врха од 21 до 25 km и од 12 до 16 сати хода у успону и силаску. Те приче нису нас обесхрабриле; већ, напротив!
Нас четворо: Карамарка, Ана, Лазар и ја, кренули смо у понедељак ујутру колима пут Македоније. У међувремену смо контактирали планинаре из Битоле како бисмо резервисали места у планинарском дому у селу Скочивир. У Битоли дочека нас киша, и Драгица. Сместисмо је некако у претрпани сузуки па у Скочивир. Нађосмо га по мраку без муке. У дому, бивша караула ЈНА, дочекаше нас Паја, његова жена и двоје граничних полицајаца.
Скочивир – лепо уређено село у близини ушћа Коњске у Црну реку. Само су још три куће живе иако је то последње место пред границу са Грчком. У селу свега: струја, вода, телефон, улична светла, чак и продавница. Једино немају аутобуску линију па одавде иду у цивилизацију како се ко снађе. А сналазе се, чак и два школарца имају. До центра села је асфалтни пут, даље макадам.
Пошто је понедељак, други дан Ускрса, домаћини изнесоше јаја, ми повадисмо наша и направисмо гозбу. Уз мезе нам објаснише да до самог врха има око 31 km, да се до 1900 метара иде џипом, па онда пешака још 11 km (џип је 50 еура), да је село на нешто више од 500 метара и да овај успон који смо ми осмислили (скроз из села пешака до врха и назад) траје бар два дана. Поготво што је још увек снег на преко 2000 метара.
Наравно да им нисмо потпуно поверовали у причу о 31 km и дводневној акцији, али мало смо се и замислили. Они одоше на спавање уверавајући нас да нећемо успети да одемо на врх и вратимо се истог дана, а ми чврсто решени да у томе успемо. Заказали смо буђење за пет ујутру и разиђосмо се. Све ствари за успон припремисмо још увече како бисмо ујутру што мање дангубили, јер свакако нас је чекао дуг пут.
У пола шест смо већ били на мосту који води из села низ реку ка врху. Измаглица се задржала тик изнад воде, јутро је прохладно, а сунце се тек назире тамо негде иза хоризонта. Село је још увек увелико спавало, само је један пас упорно лајао за нама. Предвиђали смо леп и сунчан дан, као и повратак у село до најкасније десет вечерас.
Иако нас је чекало нешто више од 2000 mnv за савлађивање при успону, сам успон је, због знатне дужине стазе, прилично благ. Углавном се иде путем, који је на извесним местима прекраћен јасно видљивим пречицама. На три километра након изласка из села наилази се на ловачку кућу која се налази на самом ушћу Коњске у Црну реку. Надаље је чиста дивљина, ако изузмемо овај пут по коме ходамо.
Након пар серпентина појављује се врх Кајмакчалан на истоку, а на југозападу планина Баба, чији ће нам врх Пелистер бити циљ прекосутра. Сâмо сунце још увек је било иза Кајмакчалана кога су зраци увелико прескакали. Окруживали су нас пашњаци из којих су израњале стене најчуднијих облика. Поједине су биле огромне, а држале су се на тако танким ножицама да је изгледало као да лебде. Као огромне окамењене печурке. Километражу смо упорно прелазили, али смо слабо добијали на висини. Пут је упорно кривудао лево–десно, а Кајмакчалан једнако далек остајао. Једино што га је сунце прескочило па је бивало све топлије на голом путу.
Коначно сретосмо неког живог у овом безграничном простору. Двојица у лади ниви кренули у гљиве. Кратко смо разговарали, али довољно да и они посумњају у успех нашег подухвата. Настависмо даље, свако за својим циљем. На једном пропланку наиђосмо на неколико споменика српским јунацима из Првог светског рата. Неке је већ обрасла клека па их цепинима очистисмо. Направили смо кратку паузу јер нас је пропланак понуђеним погледом на то намамио. У том тренутку сам пожелео да на оваквом месту, са оваквим погледом, и сам будем сахрањен.
Поглед на Кајмакчалан се све више отварао, а рупа између нас и њега бивала је све већа. Врх нам је био са десне стране, а једини пут водио је стално улево. Она двојица, незадовољни уловом, пројурише низбрдо поред нас. Недуго затим наиђосмо на још једног гљивара. Овај је имао више среће. Набрао је десетак кила смрчака. Сели смо мало са њим. И он нам рече да су слабе шансе да данас попнемо врх и сиђемо назад у Скочивир. Скоро је подне, а ми безмало без воде. Рече нам да, на пар километара одавде, имамо чесму те кренусмо.
Ушли смо у четинарску шуму. Много је пријатније за ходање. На ивици шуме је летња караула граничне полиције, идеално место за планинарски дом. По први пут нам се из видокруга изгубила Баба. Сад нам је десно био Кајмакчалан, а и пут је водио на ту страну – крајње је време било, а лево врх Ниџе. Излазимо из шуме, стижемо до покушаја хотела, цркве Св. Преображења и чесме. Сад смо на 1900 mnv, скоро је два поподне. Очекивали смо да у ово време будемо на врху. Чесма, наравно, не ради. Уморни смо и гладни па седамо да ручамо.
Ветар почиње да дува али је пријатан пошто смо опет под ведрим небом. Нема више шуме. Довде смо могли џипом. Јесмо ли погрешили, питамо се. Идемо даље са минимумом воде, а тек нам предстоји повратак целим овим путем, мада и до врха има још доста. Већ и сам сумњам помало у наш успех. Ускоро наилазимо на полусрушену караулу некадашње ЈНА. Поново улазимо у неки шумарак, кад у њему извор! Напунили смо све флаше, умили се и орни наставили даље. Из шумарка поново излазимо на пут. Снегом је прекривен. Газићемо га све до врха. Јасно се види црква на врху, не изгледа далеко.
Ветар појачава, али је то на преко 2000 m и логично. Идемо тик испод гребена. По гребену је граница Грчке и Македоније. Лазар и Карамарка су далеко одмакли, Ана и ја заостајемо. Видимо их код неког споменика. Рачунам да је то спомен костурница под самим врхом. Кад стигосмо дотле, видех да сам се преварио. То је био споменик изгинулима у Другом светском рату. Прилично сам уморан. Седам на једну стену. Сви одмичу. Врх је ту. Црква на дохват руке. Крећем. Пар корака па пауза. Остали и чешће. Престижем Карамарку. Па Ану. Лазар је под самом црквом. Или не!? Више нисам сигуран у оно што видим. Имам утисак да ће ми ветар поцепати шушкавац, али не осећам хладноћу.
Чекам Ану. Стиже ме. Сад је црква изнад нас. Стојимо ту на ветру док се Лазар вере уз неку вертикалу. Можемо туда, али нема Карамарке. Коначно и она избија иза неке кривине. Настављамо даље. Стижемо до звоника. Лазара нема. Звоно тихо удара под налетима ветра. Све је оковано ледом. Парохијски дом је пун снега пошто нема прозора ни врата. Обилазимо га и на врху смо. Црква је на двадесетак метара, али нас Лазар, који је већ поред ње, не чује од завијања ветра. Карамарка пролази још ближе нама. Ни она нас не види и не чује. Скидам рукавице како би подесио апарат да нас слика, Ану и мене. Прсти ме боле након мање од пола минута. Успевам. Овековечени смо!
Једва отварамо црквена врата јер је под набреко од хладноће. Улазимо унутра и затварамо их. Напољу ветар урла. Прозори се клате. Ситне пахуље однекуд сипају по нама. Ипак, много је пријатније него напољу. Пола пет је поподне. Стигли смо на врх након тачно једанаест сати хода! Карамаркино сокоћало показује да смо прешли 31,5 km! Значи, нису нас слагали Македонци. Остаје нам још да се вратимо назад! Напољу је сигурно -10°C, иако је само 200 m ниже +10°C. Доле у селу је јутрос било +20°C. Палимо свеће, више да би загрејали промрзле прсте, него у спомен јунацима Солунцима. Урна са срцем др Арчибалда Рајса је празна. Бугари су се у Другом светском рату побринули да тако буде. Добро је нису разбили.
Ана предлаже да спавамо у цркви, ко ће сад да се враћа још 31 km!? Сунце већ почиње да залази. Ко зна колики ће минус ноћас бити на 2522 mnv кад сад већ једва издржавамо. Лазар и ја смо против повратка истим путем, Карамарка је неодлучна. Ана је и даље против било каквог пута, ја за спавање у полусрушеној караули, Карамарка за покрет… Некако се на крају договорисмо и око пет кренусмо ка селу тотално супротно од правца из кога смо дошли. Ветар је и даље дивљао, а ми смо се, као и сунце, спуштали ка западу. Нисмо имали појма шта нас на овом путу чека. Надали смо се само да нећемо наићи на неки вертикални одсек и да је пут краћи од оног којим смо дошли!
Црква је мала, скромна. Као и војска која је заслужила њено постојање овде. Могло би се рећи да је оронула. Унутра нема фресака. На олтару и око њега налази се неколико икона, углавном грчких. По књизи утисака се види да је већина посетилаца, такође, из Грчке. То не чуди пошто Грци имају жичару која их доноси до 2480 m. Изнад улаза у цркву пише „Мојим Дивјунацима неустрашивим и верним који грудима својим отворише врата слободе и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине“. У једном ћошку се налази урна у којој се налазило срце др Рајса на којој пише „Овде у овој урни на врху Кајмакчајана златно срце спава пријатеља српског из најтежих дана, војника правде, истине и права Швајцарца Рајса“. И то је то.
Поглед са врха био је никакав, јер су се у међувремену навукли облаци ношени јаким ветром. Само су прелетали преко планине пропуштајући с времена на време по који зрак сунца. Ишли смо на запад гребеном прилично брзо како бисмо што пре побегли од ветра. За кратко време се спустисмо испод границе снега и све постаде много подношљивије. Сад је требало само изабрати слив који ће нас најбрже и најбезбедније одвести у село. Било их је десетак. Сви су слично изгледали. Одлучили смо се за ивицу смрчеве шуме и кренули ка поточићу.
На једној падини прегазисмо мочвару, а онда поче прескакање попадалих стабала, провлачење кроз жбуње, скокови са камена на камен и прескакање потока час на једну, час на другу страну. Лазар извади карту да пробамо да докучимо докле смо стигли. Дефинитивно се сви потоци са ове стране падине спајају и чине Коњску реку која се улива у Црну реку. Знамо да смо на правом путу, али се на сваких стотинак метара појављује неки нови ток те стога не можемо да проценимо где се тачно налазимо, као ни, што је још важније, колико нам још преостаје да пешачимо до села.
Пратили смо главни ток који се све стрмије обрушавао низбрдо. На појединим местима смо морали да скачемо како бисмо савладали стазу, а светлости је било све мање. Шума је била густа, дан на измаку, а ми све уморнији. Надали смо се да ће ускоро настати река, пошто смо на карти измерили да је њен ток до ушћа дуг око пет километара и онда нам од ушћа до села остаје још три километра. Међутим, ништа од тога, изнова и изнова су се појављивали нови поточићи. Почели смо да разматрамо идеју спавања у шуми. Јесте све прилично стрмо, немамо ни вреће, али би се нашла већ нека зараван, дрва за ватру је било и одвише, а температура је била многа пријатнија него на врху.
У тим мислима наиђосмо на део са обореним огромним смчевим стаблима. Не ветром или снегом, као до сад, него моторном тестером! Ово нам је повратило пољуљано самопоуздање. Чим је неко секао оволика стабла сигурно ће их некако и однети одавде. Претпоставка се показала тачном јер се на десетак метара изнад нас налазио камионски шумски пут. Поново трагови цивилизације у овој тотално дивљој планини! Четвороношке истрчавамо преко пообараних стабала уз скоро вертикалну обалу потока на пут. Овде је уједно и крај пута, што значи да је почетак негде у селу. Остаје, само, прећи га. Колико је дугачак? То је већ непознаница, нема га на карти, али нам то сад и није много важно.
Пут нам је вратио веру у брз силазак. Сад нам већ ни мрак, који је увелико притискао шуму, није могао ништа. Веровали смо да ћемо за два сата путем стићи до села. Забављали смо се погађајући где ће се овај пут укрстити са оним којим смо пели врх. И овом приликом свако је имао своју теорију. Мрак је бивао све гушћи, пут све равнији, а кривине опет све на наопаку страну од наших очекивања. Одједном, нешто пројури кроз шуму на шта се сви тргосмо! Крупна нека зверка рекло би се по ломљави грана. Превентивно смо појачали тон при разговору како бисмо упозорили домаћине шуме да им се приближавамо.
Хук велике воде бивао нам је све ближи. То мора да је Коњска река. Мало нас је бунило што се чује са десне стране, а требало би да нам је са леве. Значи, мораћемо преко ње! Пут једно време иде поред ње, а онда, на једној кривини, урања у реку. Нема моста. Лампама покушавамо да пронађемо најбољи пут преко стена које штрче из воде. Не постоји! Река је широка четири – пет метара и прилично је брза. Убацујемо крупно камење са обале како би направили колико–толико безбедан прелаз. Три, четири камена се некако пакују, а онда пети, ношен матицом, све поруши. Вода је дубока преко колена. Време пролази… На крају, изувамо се, заврћемо ногавице, ранце и ципеле бацамо у мрак на другу обалу и ‘ајд’ у воду! Углачано камење на дну је клизаво. Брза вода се труди да ме избаци из равнотеже. Морам да користим и руке. Вода је ледена. Чак помало и прија кад се докопасмо друге обале.
Сви смо успешно прешли реку. Заслужили смо паузу док се мало не просушимо. Ципеле су се већ усијале од ходања. Никоме се не обува, али, једноставно, мора се даље, мада ми је сад већ свега доста. Немам појма колико је сати, али је већ дуго мрак. Гладан сам све више и више. Село се још увек не назире. Око нас је само шума, а над нама звездано небо.
Спава ми се. Глад је неподношљива. Ненормално ме боли леви кук. Све више му се придружује и лево колено. Видно ћопам. Ћопа и Ана. И Лазар. Па и Карамарка. Заостајем. Хоћу да легнем. Џангризав сам. Кукам. Ови ме пожурују, у почетку и бодре, а онда почињемо да се свађамо. Свима је тешко, а само ја кукам! Па шта!? Тако ми је лакше! Идем као осуђеник. Стављам пиштаљку у уста и, уместо јецаја, испуштам звиждуке. И то им смета. ‘бем ти народ, остаћу у шуми па нек’ ме глођу звери! Хоћу да спавам!!!
У агонији се вучем за њима. Немам ни лампу. Добро видим и без ње. Тврду земљу заменио је меки песак. Или сам већ заспао? А онда, видим траг длана. Као да је неко пао. Хвала песку што све показује. Враћају се ови са лампама. Онако измрцварен препознајем савршен и свеж мечији траг! Наравно да се то у оваквим приликама не изговара, поготово што су нас уверавали да овде нема медведа, али ја рекох! Тако себи нанесох још веће зло. Пожурише другари, а и ја за њима, мада нам је мечка прошла у сусрет. Негде смо се у овом мраку мимоишли.
Видимо светла у даљини. Мора да је то Скочивир. Делује вековима далеко. Некако је све престало да ме боли, утрнуло или сам огуглао!? Није ни важно. Лакше се крећем. Таман сам се мало смирио, кад поче Карамарка да буде гладна, да јој се спава, да не може више… Наједном, једно око бљесну из мрака пред нама. Укопасмо се. Лампе осветлише нестварно белог коња. Просусмо светлост по ливади; ту их је било још двадесетак. Сви наједном потрчаше кроз мрак. Онако ћопави потрчасмо и ми. Свако у своју сигурност! Коначно застадосмо да нешто презалогајимо.
Заврши се и Карамаркина криза после вечере. Ја сам се већ скроз осоколио. Сад Лазару сметају кривине. Псује Скочивир, сијалице, пут, мрак… ма све што му на ум падне. До скоро је причао иза сваке кривине „Ту смо на ушћу за 15 минута“. Коначно и њему преломи у мозгу и изађе напоље бес, огорчење, немоћ! Боле га и колена.
У даљини се чује лавеж паса. Ваљда нећемо и поред њих морати. Наравно да хоћемо! Ту смо негде око бачија. Вичемо. Нико не одговара. Шарпланинци, никад већи, врзмају се око нас. Само се ишуњају из мрака. Светлост лампе их зауставља, ако им се нанишане очи. Али долази други, па трећи, итд, а нама у функцији само две лампе! Скупљамо камење. Крећемо се као грудва снега низ падину. Свако сваком окренуо леђа и ротирамо се, зуримо у мрак како нас не би изненадиле длакаве звери! Преживесмо некако и ово.
Након ових керова и приче је све мање. Имам утисак да, ходајући, спавамо. Мрак не попушта. Ми ходамо сад већ ко зна колико дуго. Мислим на Солунце, или их сањам. Те храбре сељаке, без икакве опреме и појма где су, како су се исто овако враћали са истог овог Кајмакчалана. Вукли су и топове. Можда је падала киша па су се заглављивали у блату; можда је била ведра, звездана ноћ, ко ова наша на прилику… Можда…
Препознајем раскрсницу! Код другара неверица, али ја сам потпуно сигуран. Разматрамо, истражујемо. Нисам сигуран верују ли ми, али знам да сам у праву! Није ми ни важно верују ли ми или не, кренули смо низ, по мени, прави пут, и нисмо погрешили. Након неколико серпентина стигосмо на ушће Коњске у Црну реку. За двадесет минута ће поноћ. Стварно ће нам тура трајати два дна. Да нас Македонци јутрос не преварише, сад би нас овде чекала кола, пошто је пут довде солидан и сузуки би га са лакоћом савладао. Овако, остаје нам још три километра пешачења. Али сад већ добро знамо где смо и шта нам је остало, па се можемо мало и опустити. Лазар извади чоколаду, никад лепшу и слађу. Поседасмо на клупе око стола и упадосмо у лаки дремеж. Тишину ноћи нарушавао је пој птица и хук реке…
Тачно у поноћ настављамо даље. Ноге су одрвенеле од овог одмора. Колена се једва савијају. Анина ни толико, хода као робот. Сви болови ми се вратише и то у најгрђем облику. Иако је све равно често смо застајкивали. Као да смо на 8000 m без боца са кисеоником па се боримо за ваздух. Ишао је како је и колико ко могао, тако да смо се непрестано претицали и међусобно бодрили. Дођосмо некако до моста, ту неки и заплакаше. Још неколико корака и у дому смо. Пола два је! Три километра за сат и по, вероватно смо оборили светски рекорд у спорости! Али кога је брига. Стигли смо у дом након тачно двадесет сати пешачења.
Радост, еуфорија!? Ма какви! Још у Битоли сам нам купио по лименку пива да залијемо успон. Нисмо могли ни да их погледамо, а камоли попијемо. Тотална исцрпљеност. Седим пет минута како бих скупио снагу да одвежем пертле. На једвите јаде перем ноге и зубе. Падам у кревет. Лазар је приставио супу. Ана извукла остатке стопала из ципела; жуљеви су их до пола одрали! Са те стране сам добро прошао. Више булазнимо него што причамо нешто смислено. У полу-шоку смо. Гласови се мешају, више не распознајем који је чији. Таваница ме притиска. Испуњава ме милина. Ко је укључио анестезију?…
С обзиром на околности, пробудили смо се прилично рано, нешто пре десет сати. Интересантно је то што нисмо много уморни. Тек онако, као да смо управо стигли из неке краће шетње. Нашим путем смо прекратили стазу за 11 km, укупно смо прешли 52 km; али ово скраћење се није ни осетило. Доручкујемо, делимо она пива. Препричвамо јучерашњу голготу у дворишту бивше карауле… Коментари битолских планинара су се кретали од „Рекосмо вам ми да је то тура од два дана“ до „Што сте се толико задржали? Сигурно сте уживали у пешачењу“…
Дарко Вељковић -Поп