2008 godina.
Napokon se sakupi ekipa kadra i dovoljno luda da pokuša uspon na Kajmakčalan. Često smo o tome razgovarali, kao nešto planirali, svi bismo nešto išli, ali nikako da krenemo… Sam Kajmakčalan i nije neki zahtevan vrh. Iako je visok 2522 metra, do njega se može stići automobilom, putem koji je napravljen nakon Prvog svetskog rata. Slušali smo razne priče od ljudi koji su pešaka stigli do gore, po kojima je do vrha od 21 do 25 km i od 12 do 16 sati hoda u usponu i silasku. Te priče nisu nas obeshrabrile; već, naprotiv!
Nas četvoro: Karamarka, Ana, Lazar i ja, krenuli smo u ponedeljak ujutru kolima put Makedonije. U međuvremenu smo kontaktirali planinare iz Bitole kako bismo rezervisali mesta u planinarskom domu u selu Skočivir. U Bitoli dočeka nas kiša, i Dragica. Smestismo je nekako u pretrpani suzuki pa u Skočivir. Nađosmo ga po mraku bez muke. U domu, bivša karaula JNA, dočekaše nas Paja, njegova žena i dvoje graničnih policajaca.
Skočivir – lepo uređeno selo u blizini ušća Konjske u Crnu reku. Samo su još tri kuće žive iako je to poslednje mesto pred granicu sa Grčkom. U selu svega: struja, voda, telefon, ulična svetla, čak i prodavnica. Jedino nemaju autobusku liniju pa odavde idu u civilizaciju kako se ko snađe. A snalaze se, čak i dva školarca imaju. Do centra sela je asfaltni put, dalje makadam.
Pošto je ponedeljak, drugi dan Uskrsa, domaćini iznesoše jaja, mi povadismo naša i napravismo gozbu. Uz meze nam objasniše da do samog vrha ima oko 31 km, da se do 1900 metara ide džipom, pa onda pešaka još 11 km (džip je 50 eura), da je selo na nešto više od 500 metara i da ovaj uspon koji smo mi osmislili (skroz iz sela pešaka do vrha i nazad) traje bar dva dana. Pogotvo što je još uvek sneg na preko 2000 metara.
Naravno da im nismo potpuno poverovali u priču o 31 km i dvodnevnoj akciji, ali malo smo se i zamislili. Oni odoše na spavanje uveravajući nas da nećemo uspeti da odemo na vrh i vratimo se istog dana, a mi čvrsto rešeni da u tome uspemo. Zakazali smo buđenje za pet ujutru i raziđosmo se. Sve stvari za uspon pripremismo još uveče kako bismo ujutru što manje dangubili, jer svakako nas je čekao dug put.
U pola šest smo već bili na mostu koji vodi iz sela niz reku ka vrhu. Izmaglica se zadržala tik iznad vode, jutro je prohladno, a sunce se tek nazire tamo negde iza horizonta. Selo je još uvek uveliko spavalo, samo je jedan pas uporno lajao za nama. Predviđali smo lep i sunčan dan, kao i povratak u selo do najkasnije deset večeras.
Iako nas je čekalo nešto više od 2000 mnv za savlađivanje pri usponu, sam uspon je, zbog znatne dužine staze, prilično blag. Uglavnom se ide putem, koji je na izvesnim mestima prekraćen jasno vidljivim prečicama. Na tri kilometra nakon izlaska iz sela nailazi se na lovačku kuću koja se nalazi na samom ušću Konjske u Crnu reku. Nadalje je čista divljina, ako izuzmemo ovaj put po kome hodamo.
Nakon par serpentina pojavljuje se vrh Kajmakčalan na istoku, a na jugozapadu planina Baba, čiji će nam vrh Pelister biti cilj prekosutra. Sâmo sunce još uvek je bilo iza Kajmakčalana koga su zraci uveliko preskakali. Okruživali su nas pašnjaci iz kojih su izranjale stene najčudnijih oblika. Pojedine su bile ogromne, a držale su se na tako tankim nožicama da je izgledalo kao da lebde. Kao ogromne okamenjene pečurke. Kilometražu smo uporno prelazili, ali smo slabo dobijali na visini. Put je uporno krivudao levo–desno, a Kajmakčalan jednako dalek ostajao. Jedino što ga je sunce preskočilo pa je bivalo sve toplije na golom putu.
Konačno sretosmo nekog živog u ovom bezgraničnom prostoru. Dvojica u ladi nivi krenuli u gljive. Kratko smo razgovarali, ali dovoljno da i oni posumnjaju u uspeh našeg poduhvata. Nastavismo dalje, svako za svojim ciljem. Na jednom proplanku naiđosmo na nekoliko spomenika srpskim junacima iz Prvog svetskog rata. Neke je već obrasla kleka pa ih cepinima očistismo. Napravili smo kratku pauzu jer nas je proplanak ponuđenim pogledom na to namamio. U tom trenutku sam poželeo da na ovakvom mestu, sa ovakvim pogledom, i sam budem sahranjen.
Pogled na Kajmakčalan se sve više otvarao, a rupa između nas i njega bivala je sve veća. Vrh nam je bio sa desne strane, a jedini put vodio je stalno ulevo. Ona dvojica, nezadovoljni ulovom, projuriše nizbrdo pored nas. Nedugo zatim naiđosmo na još jednog gljivara. Ovaj je imao više sreće. Nabrao je desetak kila smrčaka. Seli smo malo sa njim. I on nam reče da su slabe šanse da danas popnemo vrh i siđemo nazad u Skočivir. Skoro je podne, a mi bezmalo bez vode. Reče nam da, na par kilometara odavde, imamo česmu te krenusmo.
Ušli smo u četinarsku šumu. Mnogo je prijatnije za hodanje. Na ivici šume je letnja karaula granične policije, idealno mesto za planinarski dom. Po prvi put nam se iz vidokruga izgubila Baba. Sad nam je desno bio Kajmakčalan, a i put je vodio na tu stranu – krajnje je vreme bilo, a levo vrh Nidže. Izlazimo iz šume, stižemo do pokušaja hotela, crkve Sv. Preobraženja i česme. Sad smo na 1900 mnv, skoro je dva popodne. Očekivali smo da u ovo vreme budemo na vrhu. Česma, naravno, ne radi. Umorni smo i gladni pa sedamo da ručamo.
Vetar počinje da duva ali je prijatan pošto smo opet pod vedrim nebom. Nema više šume. Dovde smo mogli džipom. Jesmo li pogrešili, pitamo se. Idemo dalje sa minimumom vode, a tek nam predstoji povratak celim ovim putem, mada i do vrha ima još dosta. Već i sam sumnjam pomalo u naš uspeh. Uskoro nailazimo na polusrušenu karaulu nekadašnje JNA. Ponovo ulazimo u neki šumarak, kad u njemu izvor! Napunili smo sve flaše, umili se i orni nastavili dalje. Iz šumarka ponovo izlazimo na put. Snegom je prekriven. Gazićemo ga sve do vrha. Jasno se vidi crkva na vrhu, ne izgleda daleko.
Vetar pojačava, ali je to na preko 2000 m i logično. Idemo tik ispod grebena. Po grebenu je granica Grčke i Makedonije. Lazar i Karamarka su daleko odmakli, Ana i ja zaostajemo. Vidimo ih kod nekog spomenika. Računam da je to spomen kosturnica pod samim vrhom. Kad stigosmo dotle, videh da sam se prevario. To je bio spomenik izginulima u Drugom svetskom ratu. Prilično sam umoran. Sedam na jednu stenu. Svi odmiču. Vrh je tu. Crkva na dohvat ruke. Krećem. Par koraka pa pauza. Ostali i češće. Prestižem Karamarku. Pa Anu. Lazar je pod samom crkvom. Ili ne!? Više nisam siguran u ono što vidim. Imam utisak da će mi vetar pocepati šuškavac, ali ne osećam hladnoću.
Čekam Anu. Stiže me. Sad je crkva iznad nas. Stojimo tu na vetru dok se Lazar vere uz neku vertikalu. Možemo tuda, ali nema Karamarke. Konačno i ona izbija iza neke krivine. Nastavljamo dalje. Stižemo do zvonika. Lazara nema. Zvono tiho udara pod naletima vetra. Sve je okovano ledom. Parohijski dom je pun snega pošto nema prozora ni vrata. Obilazimo ga i na vrhu smo. Crkva je na dvadesetak metara, ali nas Lazar, koji je već pored nje, ne čuje od zavijanja vetra. Karamarka prolazi još bliže nama. Ni ona nas ne vidi i ne čuje. Skidam rukavice kako bi podesio aparat da nas slika, Anu i mene. Prsti me bole nakon manje od pola minuta. Uspevam. Ovekovečeni smo!
Jedva otvaramo crkvena vrata jer je pod nabreko od hladnoće. Ulazimo unutra i zatvaramo ih. Napolju vetar urla. Prozori se klate. Sitne pahulje odnekud sipaju po nama. Ipak, mnogo je prijatnije nego napolju. Pola pet je popodne. Stigli smo na vrh nakon tačno jedanaest sati hoda! Karamarkino sokoćalo pokazuje da smo prešli 31,5 km! Znači, nisu nas slagali Makedonci. Ostaje nam još da se vratimo nazad! Napolju je sigurno -10°C, iako je samo 200 m niže +10°C. Dole u selu je jutros bilo +20°C. Palimo sveće, više da bi zagrejali promrzle prste, nego u spomen junacima Soluncima. Urna sa srcem dr Arčibalda Rajsa je prazna. Bugari su se u Drugom svetskom ratu pobrinuli da tako bude. Dobro je nisu razbili.
Ana predlaže da spavamo u crkvi, ko će sad da se vraća još 31 km!? Sunce već počinje da zalazi. Ko zna koliki će minus noćas biti na 2522 mnv kad sad već jedva izdržavamo. Lazar i ja smo protiv povratka istim putem, Karamarka je neodlučna. Ana je i dalje protiv bilo kakvog puta, ja za spavanje u polusrušenoj karauli, Karamarka za pokret… Nekako se na kraju dogovorismo i oko pet krenusmo ka selu totalno suprotno od pravca iz koga smo došli. Vetar je i dalje divljao, a mi smo se, kao i sunce, spuštali ka zapadu. Nismo imali pojma šta nas na ovom putu čeka. Nadali smo se samo da nećemo naići na neki vertikalni odsek i da je put kraći od onog kojim smo došli!
Crkva je mala, skromna. Kao i vojska koja je zaslužila njeno postojanje ovde. Moglo bi se reći da je oronula. Unutra nema fresaka. Na oltaru i oko njega nalazi se nekoliko ikona, uglavnom grčkih. Po knjizi utisaka se vidi da je većina posetilaca, takođe, iz Grčke. To ne čudi pošto Grci imaju žičaru koja ih donosi do 2480 m. Iznad ulaza u crkvu piše „Mojim Divjunacima neustrašivim i vernim koji grudima svojim otvoriše vrata slobode i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine“. U jednom ćošku se nalazi urna u kojoj se nalazilo srce dr Rajsa na kojoj piše „Ovde u ovoj urni na vrhu Kajmakčajana zlatno srce spava prijatelja srpskog iz najtežih dana, vojnika pravde, istine i prava Švajcarca Rajsa“. I to je to.
Pogled sa vrha bio je nikakav, jer su se u međuvremenu navukli oblaci nošeni jakim vetrom. Samo su preletali preko planine propuštajući s vremena na vreme po koji zrak sunca. Išli smo na zapad grebenom prilično brzo kako bismo što pre pobegli od vetra. Za kratko vreme se spustismo ispod granice snega i sve postade mnogo podnošljivije. Sad je trebalo samo izabrati sliv koji će nas najbrže i najbezbednije odvesti u selo. Bilo ih je desetak. Svi su slično izgledali. Odlučili smo se za ivicu smrčeve šume i krenuli ka potočiću.
Na jednoj padini pregazismo močvaru, a onda poče preskakanje popadalih stabala, provlačenje kroz žbunje, skokovi sa kamena na kamen i preskakanje potoka čas na jednu, čas na drugu stranu. Lazar izvadi kartu da probamo da dokučimo dokle smo stigli. Definitivno se svi potoci sa ove strane padine spajaju i čine Konjsku reku koja se uliva u Crnu reku. Znamo da smo na pravom putu, ali se na svakih stotinak metara pojavljuje neki novi tok te stoga ne možemo da procenimo gde se tačno nalazimo, kao ni, što je još važnije, koliko nam još preostaje da pešačimo do sela.
Pratili smo glavni tok koji se sve strmije obrušavao nizbrdo. Na pojedinim mestima smo morali da skačemo kako bismo savladali stazu, a svetlosti je bilo sve manje. Šuma je bila gusta, dan na izmaku, a mi sve umorniji. Nadali smo se da će uskoro nastati reka, pošto smo na karti izmerili da je njen tok do ušća dug oko pet kilometara i onda nam od ušća do sela ostaje još tri kilometra. Međutim, ništa od toga, iznova i iznova su se pojavljivali novi potočići. Počeli smo da razmatramo ideju spavanja u šumi. Jeste sve prilično strmo, nemamo ni vreće, ali bi se našla već neka zaravan, drva za vatru je bilo i odviše, a temperatura je bila mnoga prijatnija nego na vrhu.
U tim mislima naiđosmo na deo sa oborenim ogromnim smčevim stablima. Ne vetrom ili snegom, kao do sad, nego motornom testerom! Ovo nam je povratilo poljuljano samopouzdanje. Čim je neko sekao ovolika stabla sigurno će ih nekako i odneti odavde. Pretpostavka se pokazala tačnom jer se na desetak metara iznad nas nalazio kamionski šumski put. Ponovo tragovi civilizacije u ovoj totalno divljoj planini! Četvoronoške istrčavamo preko poobaranih stabala uz skoro vertikalnu obalu potoka na put. Ovde je ujedno i kraj puta, što znači da je početak negde u selu. Ostaje, samo, preći ga. Koliko je dugačak? To je već nepoznanica, nema ga na karti, ali nam to sad i nije mnogo važno.
Put nam je vratio veru u brz silazak. Sad nam već ni mrak, koji je uveliko pritiskao šumu, nije mogao ništa. Verovali smo da ćemo za dva sata putem stići do sela. Zabavljali smo se pogađajući gde će se ovaj put ukrstiti sa onim kojim smo peli vrh. I ovom prilikom svako je imao svoju teoriju. Mrak je bivao sve gušći, put sve ravniji, a krivine opet sve na naopaku stranu od naših očekivanja. Odjednom, nešto projuri kroz šumu na šta se svi trgosmo! Krupna neka zverka reklo bi se po lomljavi grana. Preventivno smo pojačali ton pri razgovoru kako bismo upozorili domaćine šume da im se približavamo.
Huk velike vode bivao nam je sve bliži. To mora da je Konjska reka. Malo nas je bunilo što se čuje sa desne strane, a trebalo bi da nam je sa leve. Znači, moraćemo preko nje! Put jedno vreme ide pored nje, a onda, na jednoj krivini, uranja u reku. Nema mosta. Lampama pokušavamo da pronađemo najbolji put preko stena koje štrče iz vode. Ne postoji! Reka je široka četiri – pet metara i prilično je brza. Ubacujemo krupno kamenje sa obale kako bi napravili koliko–toliko bezbedan prelaz. Tri, četiri kamena se nekako pakuju, a onda peti, nošen maticom, sve poruši. Voda je duboka preko kolena. Vreme prolazi… Na kraju, izuvamo se, zavrćemo nogavice, rance i cipele bacamo u mrak na drugu obalu i ‘ajd’ u vodu! Uglačano kamenje na dnu je klizavo. Brza voda se trudi da me izbaci iz ravnoteže. Moram da koristim i ruke. Voda je ledena. Čak pomalo i prija kad se dokopasmo druge obale.
Svi smo uspešno prešli reku. Zaslužili smo pauzu dok se malo ne prosušimo. Cipele su se već usijale od hodanja. Nikome se ne obuva, ali, jednostavno, mora se dalje, mada mi je sad već svega dosta. Nemam pojma koliko je sati, ali je već dugo mrak. Gladan sam sve više i više. Selo se još uvek ne nazire. Oko nas je samo šuma, a nad nama zvezdano nebo.
Spava mi se. Glad je nepodnošljiva. Nenormalno me boli levi kuk. Sve više mu se pridružuje i levo koleno. Vidno ćopam. Ćopa i Ana. I Lazar. Pa i Karamarka. Zaostajem. Hoću da legnem. Džangrizav sam. Kukam. Ovi me požuruju, u početku i bodre, a onda počinjemo da se svađamo. Svima je teško, a samo ja kukam! Pa šta!? Tako mi je lakše! Idem kao osuđenik. Stavljam pištaljku u usta i, umesto jecaja, ispuštam zvižduke. I to im smeta. ‘bem ti narod, ostaću u šumi pa nek’ me glođu zveri! Hoću da spavam!!!
U agoniji se vučem za njima. Nemam ni lampu. Dobro vidim i bez nje. Tvrdu zemlju zamenio je meki pesak. Ili sam već zaspao? A onda, vidim trag dlana. Kao da je neko pao. Hvala pesku što sve pokazuje. Vraćaju se ovi sa lampama. Onako izmrcvaren prepoznajem savršen i svež mečiji trag! Naravno da se to u ovakvim prilikama ne izgovara, pogotovo što su nas uveravali da ovde nema medveda, ali ja rekoh! Tako sebi nanesoh još veće zlo. Požuriše drugari, a i ja za njima, mada nam je mečka prošla u susret. Negde smo se u ovom mraku mimoišli.
Vidimo svetla u daljini. Mora da je to Skočivir. Deluje vekovima daleko. Nekako je sve prestalo da me boli, utrnulo ili sam oguglao!? Nije ni važno. Lakše se krećem. Taman sam se malo smirio, kad poče Karamarka da bude gladna, da joj se spava, da ne može više… Najednom, jedno oko bljesnu iz mraka pred nama. Ukopasmo se. Lampe osvetliše nestvarno belog konja. Prosusmo svetlost po livadi; tu ih je bilo još dvadesetak. Svi najednom potrčaše kroz mrak. Onako ćopavi potrčasmo i mi. Svako u svoju sigurnost! Konačno zastadosmo da nešto prezalogajimo.
Završi se i Karamarkina kriza posle večere. Ja sam se već skroz osokolio. Sad Lazaru smetaju krivine. Psuje Skočivir, sijalice, put, mrak… ma sve što mu na um padne. Do skoro je pričao iza svake krivine „Tu smo na ušću za 15 minuta“. Konačno i njemu prelomi u mozgu i izađe napolje bes, ogorčenje, nemoć! Bole ga i kolena.
U daljini se čuje lavež pasa. Valjda nećemo i pored njih morati. Naravno da hoćemo! Tu smo negde oko bačija. Vičemo. Niko ne odgovara. Šarplaninci, nikad veći, vrzmaju se oko nas. Samo se išunjaju iz mraka. Svetlost lampe ih zaustavlja, ako im se nanišane oči. Ali dolazi drugi, pa treći, itd, a nama u funkciji samo dve lampe! Skupljamo kamenje. Krećemo se kao grudva snega niz padinu. Svako svakom okrenuo leđa i rotiramo se, zurimo u mrak kako nas ne bi iznenadile dlakave zveri! Preživesmo nekako i ovo.
Nakon ovih kerova i priče je sve manje. Imam utisak da, hodajući, spavamo. Mrak ne popušta. Mi hodamo sad već ko zna koliko dugo. Mislim na Solunce, ili ih sanjam. Te hrabre seljake, bez ikakve opreme i pojma gde su, kako su se isto ovako vraćali sa istog ovog Kajmakčalana. Vukli su i topove. Možda je padala kiša pa su se zaglavljivali u blatu; možda je bila vedra, zvezdana noć, ko ova naša na priliku… Možda…
Prepoznajem raskrsnicu! Kod drugara neverica, ali ja sam potpuno siguran. Razmatramo, istražujemo. Nisam siguran veruju li mi, ali znam da sam u pravu! Nije mi ni važno veruju li mi ili ne, krenuli smo niz, po meni, pravi put, i nismo pogrešili. Nakon nekoliko serpentina stigosmo na ušće Konjske u Crnu reku. Za dvadeset minuta će ponoć. Stvarno će nam tura trajati dva dna. Da nas Makedonci jutros ne prevariše, sad bi nas ovde čekala kola, pošto je put dovde solidan i suzuki bi ga sa lakoćom savladao. Ovako, ostaje nam još tri kilometra pešačenja. Ali sad već dobro znamo gde smo i šta nam je ostalo, pa se možemo malo i opustiti. Lazar izvadi čokoladu, nikad lepšu i slađu. Posedasmo na klupe oko stola i upadosmo u laki dremež. Tišinu noći narušavao je poj ptica i huk reke…
Tačno u ponoć nastavljamo dalje. Noge su odrvenele od ovog odmora. Kolena se jedva savijaju. Anina ni toliko, hoda kao robot. Svi bolovi mi se vratiše i to u najgrđem obliku. Iako je sve ravno često smo zastajkivali. Kao da smo na 8000 m bez boca sa kiseonikom pa se borimo za vazduh. Išao je kako je i koliko ko mogao, tako da smo se neprestano preticali i međusobno bodrili. Dođosmo nekako do mosta, tu neki i zaplakaše. Još nekoliko koraka i u domu smo. Pola dva je! Tri kilometra za sat i po, verovatno smo oborili svetski rekord u sporosti! Ali koga je briga. Stigli smo u dom nakon tačno dvadeset sati pešačenja.
Radost, euforija!? Ma kakvi! Još u Bitoli sam nam kupio po limenku piva da zalijemo uspon. Nismo mogli ni da ih pogledamo, a kamoli popijemo. Totalna iscrpljenost. Sedim pet minuta kako bih skupio snagu da odvežem pertle. Na jedvite jade perem noge i zube. Padam u krevet. Lazar je pristavio supu. Ana izvukla ostatke stopala iz cipela; žuljevi su ih do pola odrali! Sa te strane sam dobro prošao. Više bulaznimo nego što pričamo nešto smisleno. U polu-šoku smo. Glasovi se mešaju, više ne raspoznajem koji je čiji. Tavanica me pritiska. Ispunjava me milina. Ko je uključio anesteziju?…
S obzirom na okolnosti, probudili smo se prilično rano, nešto pre deset sati. Interesantno je to što nismo mnogo umorni. Tek onako, kao da smo upravo stigli iz neke kraće šetnje. Našim putem smo prekratili stazu za 11 km, ukupno smo prešli 52 km; ali ovo skraćenje se nije ni osetilo. Doručkujemo, delimo ona piva. Prepričvamo jučerašnju golgotu u dvorištu bivše karaule… Komentari bitolskih planinara su se kretali od „Rekosmo vam mi da je to tura od dva dana“ do „Što ste se toliko zadržali? Sigurno ste uživali u pešačenju“…
Darko Veljković -Pop