Лето 2004
Буди ме шкрипа дереза по залеђеном снегу, повремени ударци цепина и штапова, одсјаји батеријских лампи и неразумљиви гласови. У полусну схватам да су то први пењачи већ кренули пут врха. Гледам на сат – 03:00, знам да ускоро и ми треба, покушавам да заспим али не вреди, шкрип, шкрип, шкрип… не дозвољава. У том стиже Срђан и каже нам да су сви у дому већ поустајали, да је несносна бука и да више нема спавања. Групе планинара и даље пролазе поред нашег шатора.
Лакију се не излази из вреће, каже да се смрзао у току ноћи. Убрзано пакујемо ствари, излазимо из шатора, спремамо се у дому, ја кувам чај, топимо снег, то траје. Лаки и ја смо спремни, чекамо, полако нас хвата нервоза. Коначно, у 05:20 крећемо. Вадимо цепине који су у току ноћи држали шатор. Река људи далеко испред нас одмиче кроз мрак уз светлост лампи, са висине од 3817m гледамо успавани Шамони у долини, помало им завидимо али се дефинитивно не бисмо мењали са њима.
Већ после првих корака осећам да је премор од претходног дана оставио трага и да ће бити тешко. Полазимо уз огромну снежну падину ширине стотинак метара, већ утабаном стазом у облику серпентине. Навезујемо се, ја као најспорији идем први, на сваких тридесетак корака правим паузу. Брзо се замарам, ноге тешке, ипак напредујемо, лагано, кад већ брже не може. Превој испред нас, који се стално удаљује, ипак је достижан. Стижемо до њега поред и преко пар пукотина. Сунце је већ увелико обасјало предео иза нас, црвенкаста боја одсјаја коју сам до тада виђао само на фотографијама, прекрива огромно снежно пространство, гледамо шаторе испод нас, мотив прелеп за фотографисање али ја немам снаге да скинем ранац и извадим фото-апарат.
Са превоја видимо склониште Valot. Развезујемо се, креће лагано спуштање, ууххх! како прија, али то кратко траје, па опет горе по залеђеној падини, али склониште је ту испред нас, размишљам, до њега ћу стићи а после ћемо видети.
Одмах по уласку у склониште заузимам први лежај, хладно ми је, почињем да се тресем, узимам чоколадицу и мало топлог чаја. И остали су уморни али инсистирају да се не задржавамо дуго јер и њима постаје хладно, ја захтевам нешто дужу паузу. Поред нас је неколико старијих планинара који су већ били на врху. Разговарају, смеју се, стидим се самог себе. После 30 минута паузе крећемо даље. Ја се не осећам много одморнијим, кораци су и даље тешки, двоумим се да ли да одустанем и готово сам решен да то учиним. Саопштавам то осталима и да ћу још мало за њима и враћам се назад (вероватно због умора и нисам имао превелики мотив да издржим). Лаки ме убеђује да наставим јер и њима је тешко и да могу да издржим, што и ја знам, али не желим да идем по сваку цену и да ми то буде мучење. Срђан размишља да се и он врати у дом, преспава, па сутрадан одморан на врх, ја знам да, ако данас то не учиним, сутра нећу сигурно.
Крећемо, ја саопштавам да ме не чекају, да иду напред а ја ћу за њима лагано гребеном па ако може, може. И даље ништа не фотографишем. То ћу учинити у повратку, а јутро – идеално. Лаки вуче напред, Срђан и Исидора за њим и, како за који превој или пукотину замакну, то одређујем као крајњи циљ. На сваких 15-20 корака правим паузу. Страшно ми се спава, осећам да бих за 30 секунди заспао. Сад тек разумем зашто кажу да људи умиру са осмехом од беле смрти. Мислим да, када бих сада заспао, да би ме нашли са осмехом око главе.
Хеликоптер ме већ неколико пута надлеће. У шали размишљам да легнем и да зовем помоћ (да искористим део осигурања које смо уплатили, ионако се никад нисам возио хеликоптером).
Трудим се да уживам у прелепим пејзажима, том огромном пространству вечног снега и леда које се простире у недоглед, оштрим гребенима, плавичастим распуклим глечерима чије пукотине зјапе и вребају неопрезне. Увиђам колико сам сићушан и мали у односу на планину али у исто време сам и почаствован што сам барем на кратко део свега тога и то ми даје снагу да истрајем.
Магла већ увелико у таласима надолази, велике групе планинара пролазе поред мене у повратку са врха. Померам се у страну на уском гребену пропуштајући их. Услед смањене видљивости не видим више никога од мојих пријатеља, распитујем се код оних који силазе о растојању до врха добијајући делимично охрабрујуће информације (30 минута мени у овом стању делује недостижно). Ипак, настављам, трудећи се да одржим концентрацију и не одлетим у амбисе са обе стране. Долазим до „ножа“, дела завршног гребена који ми не изгледа толико страшно као на фотографијама и у причама. Стаза је добро утабана, ипак трудим се да сваки корак буде стабилан и дерезе добро укопане осигуравајући се притом цепином јер јак ветар прети да казни сваку неопрезност. Иако знам да сам близу, „нож“ ми се много одужио. Тешко дишем, на граници сам издржљивости, ноге су све теже, у том тренутку појављују се Дора и Срђан и саопштавају да је врх испред мене и да ме Лаки чека. Њима је хладно и морају доле. Још неколико десетина корака и кроз маглу ми се указује Лакијева силуета. Сам је на врху, седи и чека.
Вриснуо сам. Био је то крик бола и среће, на секунду заплакао и легао на снег долазећи до даха. Мон Блан (4807m) и ја на њему. Изљубисмо се, честитајући један другом, a ja захваљујући му што ме натерао да истрајем.
Седимо на врху окрепљујући се топлим чајем, видљивост 5 метара, жалим што нећу моћи да овековечим ове тренуткe иоле пристојним фотографијама. Једино обележје најпосећенијег врха Европе је један дирек, како сам га тада назвао. Лакију је хладно, ту је већ пола сата, крећемо назад, сада је већ лакше, само ноге да издрже. У повратку, срећемо још двојицу Италијана који тек иду ка врху, значи да нисмо последњи пењачи.
По доласку до шатора, до којих смо се некако довукли, примећујемо да је олујни ветар већ почео да га кида и да ћемо наредну ноћ провести у дому спавајући по поду и клупама. Испоставило се да смо ухватили прави дан за успон јер је у току ноћи пао нови снег, и уз ветар и маглу, онемогућио више од стотину пењача да изађу на врх наредног дана.
А ми ћемо лагано доле до Шамонија и Азурне обале да у топлом мору прикупљамо снагу за неке нове успоне.
Бојан Миловановић