Leto 2004
Budi me škripa dereza po zaleđenom snegu, povremeni udarci cepina i štapova, odsjaji baterijskih lampi i nerazumljivi glasovi. U polusnu shvatam da su to prvi penjači već krenuli put vrha. Gledam na sat – 03:00, znam da uskoro i mi treba, pokušavam da zaspim ali ne vredi, škrip, škrip, škrip… ne dozvoljava. U tom stiže Srđan i kaže nam da su svi u domu već poustajali, da je nesnosna buka i da više nema spavanja. Grupe planinara i dalje prolaze pored našeg šatora.
Lakiju se ne izlazi iz vreće, kaže da se smrzao u toku noći. Ubrzano pakujemo stvari, izlazimo iz šatora, spremamo se u domu, ja kuvam čaj, topimo sneg, to traje. Laki i ja smo spremni, čekamo, polako nas hvata nervoza. Konačno, u 05:20 krećemo. Vadimo cepine koji su u toku noći držali šator. Reka ljudi daleko ispred nas odmiče kroz mrak uz svetlost lampi, sa visine od 3817m gledamo uspavani Šamoni u dolini, pomalo im zavidimo ali se definitivno ne bismo menjali sa njima.
Već posle prvih koraka osećam da je premor od prethodnog dana ostavio traga i da će biti teško. Polazimo uz ogromnu snežnu padinu širine stotinak metara, već utabanom stazom u obliku serpentine. Navezujemo se, ja kao najsporiji idem prvi, na svakih tridesetak koraka pravim pauzu. Brzo se zamaram, noge teške, ipak napredujemo, lagano, kad već brže ne može. Prevoj ispred nas, koji se stalno udaljuje, ipak je dostižan. Stižemo do njega pored i preko par pukotina. Sunce je već uveliko obasjalo predeo iza nas, crvenkasta boja odsjaja koju sam do tada viđao samo na fotografijama, prekriva ogromno snežno prostranstvo, gledamo šatore ispod nas, motiv prelep za fotografisanje ali ja nemam snage da skinem ranac i izvadim foto-aparat.
Sa prevoja vidimo sklonište Valot. Razvezujemo se, kreće lagano spuštanje, uuhhh! kako prija, ali to kratko traje, pa opet gore po zaleđenoj padini, ali sklonište je tu ispred nas, razmišljam, do njega ću stići a posle ćemo videti.
Odmah po ulasku u sklonište zauzimam prvi ležaj, hladno mi je, počinjem da se tresem, uzimam čokoladicu i malo toplog čaja. I ostali su umorni ali insistiraju da se ne zadržavamo dugo jer i njima postaje hladno, ja zahtevam nešto dužu pauzu. Pored nas je nekoliko starijih planinara koji su već bili na vrhu. Razgovaraju, smeju se, stidim se samog sebe. Posle 30 minuta pauze krećemo dalje. Ja se ne osećam mnogo odmornijim, koraci su i dalje teški, dvoumim se da li da odustanem i gotovo sam rešen da to učinim. Saopštavam to ostalima i da ću još malo za njima i vraćam se nazad (verovatno zbog umora i nisam imao preveliki motiv da izdržim). Laki me ubeđuje da nastavim jer i njima je teško i da mogu da izdržim, što i ja znam, ali ne želim da idem po svaku cenu i da mi to bude mučenje. Srđan razmišlja da se i on vrati u dom, prespava, pa sutradan odmoran na vrh, ja znam da, ako danas to ne učinim, sutra neću sigurno.
Krećemo, ja saopštavam da me ne čekaju, da idu napred a ja ću za njima lagano grebenom pa ako može, može. I dalje ništa ne fotografišem. To ću učiniti u povratku, a jutro – idealno. Laki vuče napred, Srđan i Isidora za njim i, kako za koji prevoj ili pukotinu zamaknu, to određujem kao krajnji cilj. Na svakih 15-20 koraka pravim pauzu. Strašno mi se spava, osećam da bih za 30 sekundi zaspao. Sad tek razumem zašto kažu da ljudi umiru sa osmehom od bele smrti. Mislim da, kada bih sada zaspao, da bi me našli sa osmehom oko glave.
Helikopter me već nekoliko puta nadleće. U šali razmišljam da legnem i da zovem pomoć (da iskoristim deo osiguranja koje smo uplatili, ionako se nikad nisam vozio helikopterom).
Trudim se da uživam u prelepim pejzažima, tom ogromnom prostranstvu večnog snega i leda koje se prostire u nedogled, oštrim grebenima, plavičastim raspuklim glečerima čije pukotine zjape i vrebaju neoprezne. Uviđam koliko sam sićušan i mali u odnosu na planinu ali u isto vreme sam i počastvovan što sam barem na kratko deo svega toga i to mi daje snagu da istrajem.
Magla već uveliko u talasima nadolazi, velike grupe planinara prolaze pored mene u povratku sa vrha. Pomeram se u stranu na uskom grebenu propuštajući ih. Usled smanjene vidljivosti ne vidim više nikoga od mojih prijatelja, raspitujem se kod onih koji silaze o rastojanju do vrha dobijajući delimično ohrabrujuće informacije (30 minuta meni u ovom stanju deluje nedostižno). Ipak, nastavljam, trudeći se da održim koncentraciju i ne odletim u ambise sa obe strane. Dolazim do „noža“, dela završnog grebena koji mi ne izgleda toliko strašno kao na fotografijama i u pričama. Staza je dobro utabana, ipak trudim se da svaki korak bude stabilan i dereze dobro ukopane osiguravajući se pritom cepinom jer jak vetar preti da kazni svaku neopreznost. Iako znam da sam blizu, „nož“ mi se mnogo odužio. Teško dišem, na granici sam izdržljivosti, noge su sve teže, u tom trenutku pojavljuju se Dora i Srđan i saopštavaju da je vrh ispred mene i da me Laki čeka. Njima je hladno i moraju dole. Još nekoliko desetina koraka i kroz maglu mi se ukazuje Lakijeva silueta. Sam je na vrhu, sedi i čeka.
Vrisnuo sam. Bio je to krik bola i sreće, na sekundu zaplakao i legao na sneg dolazeći do daha. Mon Blan (4807m) i ja na njemu. Izljubismo se, čestitajući jedan drugom, a ja zahvaljujući mu što me naterao da istrajem.
Sedimo na vrhu okrepljujući se toplim čajem, vidljivost 5 metara, žalim što neću moći da ovekovečim ove trenutke iole pristojnim fotografijama. Jedino obeležje najposećenijeg vrha Evrope je jedan direk, kako sam ga tada nazvao. Lakiju je hladno, tu je već pola sata, krećemo nazad, sada je već lakše, samo noge da izdrže. U povratku, srećemo još dvojicu Italijana koji tek idu ka vrhu, znači da nismo poslednji penjači.
Po dolasku do šatora, do kojih smo se nekako dovukli, primećujemo da je olujni vetar već počeo da ga kida i da ćemo narednu noć provesti u domu spavajući po podu i klupama. Ispostavilo se da smo uhvatili pravi dan za uspon jer je u toku noći pao novi sneg, i uz vetar i maglu, onemogućio više od stotinu penjača da izađu na vrh narednog dana.
A mi ćemo lagano dole do Šamonija i Azurne obale da u toplom moru prikupljamo snagu za neke nove uspone.
Bojan Milovanović